|
Вујановићев јунак не може да се помири са сивилом сеоског сиромаштва које му застире хоризонте неког другачијег, богатијег и узбудљивијег живота на који има и право, али и смјелости да се бори за његово остварење.
Иако континенталац он неће одољети изазову мора на које га, макар на почетку, упућују банални разлози свакидашњице. Између моћне воде и недостижног неба, валова и стијена, дивљина и даљина која бришу сјећања, у елементарним, готово митским ситуацијама егзистенције (нису ли многи антички хероји своју незајажљиву радозналост и неукротиви активизам испољавали пловидбом – navigare necessum est), он сриче живот у његовим исконским облицима, у сучељавању са непредвидљивим чудима природних елемената пред којима је човјек тек „сламка међу вихорове“.
Па и ту, у чини се имагинарној тачки постојања, човјекове одлуке одређују безначајни поводи који тамо на копну добијају значење апсолутних вриједности: новац, престиж, лијепа жена, привлачни изазови који су, сви одреда, само вјешто маскиране замке у које се хватају наивни и неприпремљени. Али, ма колико се трудио да проникне маглу, колико опрезношћу мјерио своје кораке по неистраженом предјелу, сваки човјек је плијен судбине или случајности свеједно.
Вујановићевом јунаку није пошло за руком да разријеши сложену енигму ствари. Успио је да не потоне у бродолому, али је изгубио све разлоге који су у њему подстицали жељу да досуђену безначајност замијени интензитетима несвакидашњих доживљаја. Он је само мало помјерио границу просјечности, али је ускоро морао да се врати на своју досуђену мјеру („и земљом ходај ситним корацима“).
Поморска авантура испунила је први чин драме његовог губитништва. На мору је изгубио жену, новац и идентитет. (Остао је без докумената. Једина потврда његовог бивства била су сјећања.) У морском поглављу Вујановић је насликао неколико упечатљивих епизодиста, старих морских вукова који су дошли до спознаје да је живот, али и смрт, само ово и овдје, да сутра не постоји јер је испуњено тлапњом, да се на крају свих свјетлости и уздизања простире царство мрака. Мудрост је у слободи одлуке, одласку када се животне нити претање или изгубе свијетли разлози постојања.
Други дио романа тематски, али и психолошки много је ближи свакидашњици, од које се он давно отиснуо са неиспуњеном жељом да се ишчупа из егзистенцијалног плићака и обиљежи мали посјед оствареног сна. Док у првом дијелу „Гаврана“, у атмосфери и динамици догађаја, у аури ликова, има нечег митског и бајковитог, у другом дијелу романа, који би се могао назвати повратак, преовладава психолошки и социјални моменат.
У другој половини, када се животна стаза почне спуштати путањом залазећег сунца, човјек осјети неодољиву снагу носталгије, повратка почетку времена и коријену бића, можда заборављеном добу дјетињства као, што рече Башлар, густом снопу почетака и могућности, богатом сазвучју животних обећања.
Међутим, село прати одлазак са завишћу, а дочекује повратак са пакошћу. Повратак је, најчешће, потврда пораза, неуспјеха, а село не прашта онима који су покушали да се искобељају из његовог блата и сатируће једноличности рада на земљи која исисава и посљедњи дамар снаге.
Повратак дописује нове ставке у списку губитака. Схватио је да је изгубио очевину, породицу, кућу, прошлост. Само су ту и тамо постојали дјелићи сјећања за које се хватао да би комадићима негдашњости попунио празан мозаик поновљеног сусрета. Осјетио је паралелне токове времена: оног на пучини чији се динамизам испољавао у незаустављивој промјенљивости таласа и овог овдје чији се подмукли ритам препознаје само по борама на лицу и откуцајима погребног звона. А живот, никад исти, али увијек заогрнут својом тајном, доноси нове сусрете, открива другачија лица, окреће нечитљиве странице судбинског синопсиса, убацује на сцену глумца који нема појма о својој улози. Без обзира да ли је на броду, гробљу или иза затворских решетака човјек је увијек – сам. Други му повећавају самоћу, уносе збрку у сумњиви салдо његових искустава.
Све тече, у својој непредвидљивости. Парадокс постаје реалност, кошмарски сан се отјеловљује у јаву, немогуће се преобраћа у неизбјежност. У име закона, недужни риболовац који, без ловачке дозволе, покушава да на ријеци улови давни тренутак некадашњег дјетињског спокојства, бива оптужен за непочињено убиство. Ствари се толико компликују у својој апсурдности, која би била смијешна да није до сржи трагична, да би, једино вјешање невиног, могло да задовољи право које је изгубило сваку везу са правдом.
У затворском амбијенту Вујановић је, који је и сам својевремено радио као васпитач у КПД, до максимума испољио свој таленат сликања атмосфере, особито оне помало „искошене“, атмосфере камерне представе у којој се појављује мали број протагониста чврсто повезаних ланцима заједничке судбине. Узак амбијентални простор и одјек крупних догађаја утичу да се у Вујановићевом тексту дијалог открива као ринг дефинитивног сучељавања (или судара) у којем сваки борац чува свој најопаснији ударац за завршницу са жељом да неизвјесни ток сусрета преокрене у своју корист. Вујановићеви ликови не говоре много, не расипају ријечи нити их дају испод цијене. Готово сви које је јунак сусрео говоре мудро, одмјерено, осим карикатуралних типова затворских мучитеља и отупјелих, минорних представника власти глувих и слијепих за истину и људске недаће.
Иако му сваки корак отрежњења доноси по један губитак, Вујановић није дозволио да његов јунак потоне у безнађе. Он му је помогао да се његова робијашка авантура преобрази у (апсурдну) побједу. Умјесто невјерне љепотице због које су му и на сувом потонуле све лађе (али која је, као у бајкама, била кажњена властитим бродоломом) у његов живот упловила је друга лијепа жена, много млађа и богатија, да му (као добра вила) понуди своју слободу и размакне перспективе људске остварености.
Дуги низ година који одређује ток романа, промјена средина, од којих су неке екстремне (затвор, гробље, брод) наметали су писцу потребу за различитим „материјалима“ заплета и другачијим наративним поступцима, читавом галеријом пејзажа и панорама, портрета, техника прилагођених ситуацији и судбини.
У Вујановићевом тексту препознају се богате наслаге лектире и велико лично промишљање, али и тежња за искораком, субјективним ракурсом, другачијим састављањем препознатљивих елемената. Све је промишљено, складно, логично и изречено на прави начин. Особито пада у очи ауторова писменост, оно „шмирглање“ ријечи које случајно не утрчавају у реченицу него дуго чекају да им дух и рука списатеља подаре пожељан облик, укомпонују у мозаик умјетничке визије. У „Тајни велике баре“ Вујановић је показао да зна да пише, одржи читаочеву пажњу у стању константне напетости, али овдје је отишао, чини се, још даље. Очито је да му дуге године списатељског посла нису прошле узалуд.
|