|
Кочијаш живота испустио је кајасе, препустио се коњима судбине да га вуку, у кочији без прозора сједи путник, преплашен је и дрхти. Кола су тешка, точкови усијецају дубок траг у мекој земљи.
Лутају разбијене ријечи од зидове спаваће собе, одбијају се једна од другу и губе заувијек у забораву и мраку. Извучене из тамнице, ослобођене, расплињују се као да су од етера и ишчезавају.
Једно вече дошао сам на сулуду идеју. Одлучио сам укључити касетофон и снимати бунцање. Негдје око три сата ноћу, кад је код нормалних људи сан најтврђи, укључио сам касетофон. Р.Е.М. је моје будно стање. Црвена лампица засвијетлила је у шок соби. Хипнотисала ме та крвава црвена тачка док копрена сна није све прекрила и увила ме у таму.
Слиједећег јутра сам преслушао траку.
Био сам радознао.
Иза монотоног шума празног хода касетофонске траке појавио се први тон, неравномјерно дисање налик на посмртни хропац. Био је то први тон који се чуо из звучника, потом се језик одријешио. Мрмљање, шапат, хунтање и неразговијетност.
Чекићи ударају од наковањ, ковач кује слова велика тешка као потковице. Усијано жељезо тали се у мом сну. Прва тешка ријеч звекну. Из тог треска, топовске канонаде, крика и јецаја истргну се ријеч:
Босна.
Једна свијетлећа муња обасја ме, освијетли таму али на кратко и потом неста. У мени се тад јави осјећај самосажаљења, осјећај који човјека нагони на плач. У њој видим немоћ над собом, немоћ над њом. Јак грч, струнута бол у предјелу стомака уврнула је неке унутрашње органе и стезала их и сукала као судну крпу. Самосажаљење нагони човјека да се сакрије од других, завуче у мишју рупу, да се сакрије од самог себе, да се сакрије од ње, али она је тако велика, ма гдје да се сакријем она је увијек ту нада мном као црн отворен кишобран. Обешчашћена млада пред удају стиди се погледати ме у очи.
Рат.
Осјећај мучнине, стида због стида, страха због страха. Слијепи мишеви окачени о небо сишу крв Босне. Својим рилама изболи су је, исциједили јој сву крв. Испијена као курва послије оргијања долази ми у снове и буди ме. Шапуће ми жубором Врбаса.
Ријеч Врбас исциједи тубу зелене темпере и разли густу боју делтом мозга, освјежи га и охлади. Мали таласи зашумише касетофонском траком, зажуборише као лак повјетарац. Заиграше пјенушаве циркуске пудлице валова по кристалном зеленилу воде. Из ње извирују бијеле седре као побацане људске кости.
Бањалука, то је пуст, напуштен златни мајдан од кога је остала само једна црна рупа која полузатрпаним ходницима води негдје у јалову утробу земље. Исцрпљена и без блага постала је само безвриједна рупача.
Сад се у њој легу сиви водени пацови, који траже нестало благо, они не виде у тим ходницима ништа, они не виде хијероглифе исписане по зидовима, љепота је остала ту али је за њих скривена. Сакрила се у гудуре и јаруге, заспала чекајући да наиђе поштен човјек и пробуди је.
Чека на човјека са златним срцем.
На малу касетофонску траку подсвијест је исписала један запис од немуштих ријечи, празан ход траке и потмули шум су ријечи којим је она говорила.
Ријеч је вапај.
У четрдесетпет минута је стао цијели живот.
Један живот напола пресјечен, гдје човјек узалудно покушава да споји прекинуте нити. Спаја нит по нит, успоставља лабаву везу која крчи и шуми, прекида, саставља другу нит док прва поново пуца и прекида се.
Кад сам се родио, прије педесет година, утихнуло је звоно слободе, настао је космички тајац све док се из црних уста није отео крик, јак продоран дјечији крик који је желио рећи: слобода! Преплашио је тај дјечији крик голубове на прозору Градске болнице који су се у паничном страху винули у небо и прхнули лепетајући крилима. Тај крик није био крик који је требао успоставити животну везу малог тијела са животом, то је био крик незадовољства због губитка слободе.
Питам се: Тко сам ? Одакле сам?
Све на овом свијету има сврху и намјену, нема бескорисне ствари, бића или предмета.
Све, осим мене!
Изгледа да сам ја једини који се случајно обрео на овом свијету. Нисам доспио као производ љубави, ја сам само једна сексуална несмотреност, младалачко неискуство које је ту да свима смета. Одбачен од свију као једна стара захрђала фелга бицикла, чамим у хладној скандинавској шупи. Људи се тешко одричу непотребних ствари, одбаце их на страну, пребацују из ћошка у ћошак све док им заиста не засметају, тад оне завршавају на сметљишту.
Све то сам читао из празног хода касетофонске траке.
Моја домовина је Босна и Херцеговина. Њени освајачи писали су јој хисторију, натурали вјеру и остављали традицију. Сваки освајач истиснуо је дио њеног идентитета а утиснуо нешто своје, нешто страно и одлазио. На смјену је силован њен народ.
Па ипак остало је нешто наше, исконско, мезејско, сојеничко, остала је љубав према природи, жубору ријеке, шуштању лишћа, шапату вјетра, бехарској игри перли полена, плесу шумских вила, националној меланхолији и индиго печатима под очима.
Па ипак, срж мог живота могла би се свести у само једну ријеч.
Сенија!
У том имену леже све љепоте животног битисања, у њему су наша дјеца, унучад, радости и жалости. То име сјаји као звијезда Даница у мом мрачном животу, као свјетионик баца свјетлост у мрачне углове моје болесне психе. Та ријеч лака је као полен маслачка, све друге ријечи су тешке, челичне, болне. Бреме које је један рат упртио на моја леђа постаје сваким даном све теже и само је питање времена до када ће моја кичма издржати сав тај терет.
Ријечи полако блиједе, шумови се стишавају и поново чујем тишину, гробни тајац који слушам од оног дана кад сам престао говорити и почео бунцати.
|