|
– Данас је био 138. дан како Емир није напустио свој стан. Био је жив зазидан у својој соби. На прозоре је навукао тамне засторе и у соби је владао потпуни мрак. Страх је учинио своје, навукао бијелу копрену преко његове косе, прошарао је сребреним жицама а у очима угасио ону жишку живота и учинио их тупим и полумртвим. Док је вани бјеснио рат, док су војници гранатирали градове, палили села, док се ишло у хајку на оне који су одбили мобилизацију, док су људе одводили у логоре, сједио је он сакривен у својој соби. Вјеровао је да рат неће дуго трајати, да ће се то лудило окончати брзо, али – ево већ више од пет мјесеци је било прошло а рат је у пуном замаху и без наговјештаја о скором завршетку.
Стално је у страху да ће кундаци залупати на његова врата. Дрхтао је. Дрхтао је јер је био окружен непријатељима. Видио је своје комшије како се шепуре у новим униформама.
„Сваки човјек има неку своју особеност, неку препознатљивост. Може то бити стил одијевања, неки гест или манир, тјелесна мана или биљег, професионална деформација или било шта друго по чему смо различити, али све то се губи оног трена кад се обуче униформа. Униформност, униформизам, сивило и безличност. Униформа одузима људима индивидуалност и ствара их чланом чопора, постају дио групе.“ Размишљао је.
Неки од сусједа знали су да се он крије, знали су они да његова жена распродаје ствари из стана који је сваким даном бивао све већи и шири. Свакодневно је она односила по неку драгоцјеност и продавала је у бесцјење, само да преживе. Нестајале су драгоцјености, златнина, скупи есцајг, тањури ручне израде, томови књига, столице, комода, ћилими, нестало је све оно што је вољена жена могла понијети у својим рукама.
Првих ноћи било је најтеже. Страх да ће га открити био је неиздржив. Страх је чудан. Није се Емир бојао смрти, није то била она инстинктивна борба за опстанком кад се грчевито хвата за сламку. Не! Он се бојао, јер се боји. Сва чула била су напета и сви сензори појачани на максимум. Чуо би сваки и најмањи шум који би долазио с вана. Ослушкивао би кораке, кишне капи, хук вјетра. Ходао је на прстима. Мрак и тишина постали су његови савезници и пријатељи, али и његови непријатељи. У мртвачкој тишини чуо би лупање срца, свој дах. Ходао је по соби од зида до зида. Бројао кораке. Шест корака уздуж, осам попријеко, четрнаест стопа уздуж а осамнаест попријеко. Као ходач по жици корачао је замишљеном Линијом собе. У глави су му се ројиле мисли. Попут осица, нападале га, свака болнија од претходне.
Био је беспомоћан. Био је понижен.
„Зар сам ја мушкарац? Зар се мушко смије оволико бојати?“ бубњало му је у глави. „Ухапсиће те чим се појавиш вани. Ниси униформисан.“
Па ипак, понекад би му се појавио трачак наде и свјетлости. Било је то у тренуцима док би посматрао yлице. Комшија са спрата обичавао је да баца остатке хране кроз прозор на кров гаража. На кору хљеба појавио би се прво један прљави сиви голуб који би ужурбано почео јести осврћући се на све стране. Потом би се појавила још два голуба а затим цијело јато. Настала би стрка, кора хљеба мрвила се и нестајала, комадана и чапана са свих страна. Било је ту и вижластих врабаца који су спретно отимали мрвице испред голубова и измицали се. Кров гараже би оживио и у Емиру би тад нешто заиграло, пријатна топлина обузела би му тијело, појавила би се нека краткотрајна нада, полуосмијех навукао на усне, заискриле очи, подигле обрве и затегле скупљено чело и круну на њему, али само на трен, јер страх никада не мирује и већ је ту, спреман да се попут уљеза увуче и нагриза. Емир би навукао и тај један центиметар застора и завршио представу.
Поново шест корака уздуж, осам попријеко, четрнаест стопа уздуж а осамнаест попријеко.
„Ох, Боже! Зар си ме заборавио?“
Замишљао је Бога са толстојевским изгледом, зараслог у браду, огромног, са дубоким чизмама на ногама, како сједи на врху Олимпа са крвавом батином у десној и магичним кључем живота у лијевој руци. Лице му је озбиљно и строго. Убадао је он кључ у дјечија леђа, окренуо пар пута удесно, навио и потом пуштао у живот. Неке је навијао дуже, неке краће, и све живо било је навијено његовим кључем. Све што би њиме дотакао, оживјело би. Тако су настале рибе, биљке, животиње и на крају и сами људи. Послије тога навио је и саму планету и завртио је као чигру. Задовољан својим радом погладио је своју браду и рекао:
„А сад! Једите једни друге!“
Свакакве мисли долазиле су му у дугим бесаним ноћима.
Стидио се жене, стидио се погледати је у очи. Гадио се самог себе и није желио да она примијети његову немоћ и страх. Стидио се њене снаге и борбе, њеног непредавања, док је он био свјестан свог кукавичлука.
„Послије овога, ништа више неће бити као прије.“
* * *
Страх има свог савезника, то је сумрак, они улазе кроз забрављена врата, прозоре, густе завјесе, увијају и освајају предмете и простор. У једном филџану напуњеном уљем, плута фитиљ, гарава жишка нема снаге да им се одупре. Она је само један свјетлац у космосу. Па ипак она освјетљава два истрављена ока, напето тијело ловљене звијери која је спремна на борбу-бијег, која на сваки шум реагује, наоштрених чула.
Емир је штиглиц, уловљен штиглиц који се шћућурио у углу бетонског кавеза и дршће. Вани је хајка.
Укрштавају се свијетлећи мачеви батеријских лампи, сијеку густи мрак. Сјенке се помјерају.
„Држи га, мајку му!“
„Гдје неста? Нема га!“
„Утече!“
Протрча пар ципела, протрча за њим неколико пари војничких баканџи. Чује се гурање, комешање, отимање. Боре се издужене сјенке. Прасак револвера стави завршну тачку на ту епизоду. Сурови брадати војници убили су још једног Бамбија.
Жена се трзну, не отворивши очи. Она спава, она је будна. Прекри се преко главе, као ној зарони главу у мрак. У њему види Емирове очи, свијетле као прскалице са новогодишње јелке. Он пише у мраку.
- Опсједнутост птицама
- Иза птице не остаје траг,
- само ехо звонке пјесме каја се ори шумом.
- Остаје напуштено гнијездо,
- Дроњци исплетених травки и сухих гранчица.
- Иза људи остаје крвава Хисторија.
- Стога сам одбацио људе и изабрао птице,
- ја, човјек каји се боји висине,
- пристао сам да будем птица.
- Престао сам говорити, почео сам писати,
- хоћу ријечима да опишем цвркут.
- То не могу ни ноте,
- како ће тек кривуље слова.
- Милозвук, звонкост, јасноћу, радост и тугу
- ни генији пера не могу описати,
- то могу само они који су
- и сами постали птице.
Освануо је 139. дан.
„Страхови се јављају у сновима. Плаше и плаше па пред зору ишчезну. Будим се са зебњом, будим се изломљен, страх убија свјежину са лица, он јој даје окер боју, боју земље, виталност ишчезава и бјежи са њега. Тијело измождено као послије полицијске тортуре, болно.
Моја тамница кревет остаје неспремљен, јастук влажан од зноја са отиском лобање, погужван јорган, извучен чаршаф. Ту борави страх, расплине се, сакрије се и вреба, стрпљив је јер вријеме је његов савезник, сакрио се у невидљиву гипсану маску лобање. Чека на уморно тијело да легне и почине, уљез се тад увлачи у сан, у психу, јак је, парализује ноге које би бјежале али су оловне и троме, бјеже успорене као да су на мјесецу, одскачу као балони лагано и меко. Страх пише по мом лицу, умаче пером у влажне очи и пише слова по њему“, биле су прве мисли које су му тог јутра пале на памет.
Јутро је почело с мразом који је нестао чим су га лизнуле сунчеве зраке. Природа понекад затаји и погријеши, па тако и тог јесењег дана који је требао бити тмуран и кишовит, она направи изузетак и умјесто сивих облака натопљених кишом, појавио се прави љетњи дан. Једна златна трака пробила се између застора и расјекла собну таму.
Јутро је буђење, протезање и зијевање природе. Колико су сиромашни људи који преспавају буђење новог дана, присуство порода. Колико ли је само непоновљиве љепоте у томе. Колико ли је само хране за очи и уши у њој. Попут дојенчета које се буди након дубоког сна, протеже се у полумрачној соби, замахује ручицама и ногама и тек тад отвори очи. Свјетлост прасне и освијетли полулопту планете. Буцмасти образи се рашире и усне се развуку у широк осмијех а из њих прогуче дјечији глас.
„Гггууууууууу, ггууууууууу!“
Тај зов буди све што је живо. На тај звук хиљаде птица одговарају својим појом, цвјетови отварају латице, трава се умива росом, вјетар фијуче, море одговара хуком, планине мумљају док мјесец, пастир, нестаје са својим овчицама а на њихово мјесто долазе бијели крилати анђели.
У Емиру је тад нешто затреперило и срце јаче залупало. Осјетио је олакшање, нестало је затегнутости и као да је све попустило у њему. Страх је нестао и ишчезао, као да га никада није ни било. Пришао је прозору и размакао засторе. Свјетлост га је заслијепила. Рукама је заштитио очи. Кад се мало навикао на свјетлост, пришао је жени која је спавала, њежно је пољубио, потом обукао вјенчано одијело, чисту кошуљу и кравату и изишао ван на улицу.
* * *
Град је звецкао од оружја. Сви су били наоружани, чак и они најмлађи. Воли народ прасак, зато је кориштена свака згодна прилика па да се опали из пушке или револвера. Радна одијела, школске блузе, фармерице, парадна одијела замијениле су униформе крокодилске боје. Лепршавост и китњавост су нестали у безличности униформи и утопили се у сивомаслинастој боји. Воли народ униформе, воли народ да су сви једнаки. Не воле они веселе и јарке боје јер су превише оптимистичне за рат, они воле само сивило у свим његовим нијансама. Данашње униформе дају моћ слабима, омогућавају им да се бар сад издигну изнад просјечности, дају варљиву снагу слабићима, храброст плашљивцима, величину маленима, плијен пљачкашима, сигурност несигурнима. Униформа даје освету лијенима, љигавима, непримјећенима, запостављенима.
Вјенчано одијело коштало је цијело мало богатство. Емир није жалио новце. „Та само једном се женим!“
Енглески штоф а вјеште руке кројача начиниле су чудо. Данас, иако видно омршавио, складно му је стајало, само је морао мало више дотегнути каиш на хлачама.
„Како је некада потребна једна ситница па човјек осјети срећу, шетати градом, његовим улицама, то још једино желим. Како само мало требам. Не требам се обазирати на знатижељне очи посматрача. Ја сам чудан јер носим одијело.“
Емиров достојанствен ход попраћен је сумњичавим погледима мјештана који као да питају: „Одакле ти, бре, долазиш, човјече? Док ми ратујемо ти парадираш!“
Непријатно се осјећао гледајући у униформисана лица, али гдје год би окренуо главу, свуда су се видјели симболи рата. Подигао је поглед ка небу и угледао јато дивљих гусака које је у свом величанственом лету формирало слово „V“. И други су то примијетили и знатижељно посматрали то чудо природе. На кристалноплавом небу владале су гуске као неприкосновени господари. На свом дугом путовању у топле крајеве свака гуска добро је знала своје мјесто и позицију. Попут великог летећег објекта пловиле су небеским простором.
Била је права ријеткост видјети такво што у граду јер људи ријетко или готово никада не гледају горе. Многи су сад по први пут видјели ту љепоту птица у лету. До ушију им је допирало нејасно гакање. Појавило се још једно јато с истом геометријском формацијом.
Из полицијске станице изишао је полицајац зван Трут. Глава му је била мало већа од нормалне и неправилна облика. Невјеште руке природе издубиле су у њој два ситна зла ока наткривена густом стрехом обрва. Испод меснатог носа, протканог црвеним жилицама, зјапила су уста. Испод полицијске капе извиривала је црна рундава коса. Не би се могло рећи да је лијеп. Његова велика глава као да је и сама тражила да буде лупана и ударана, просто је мамила на то. Још из школских дана, док се наставник географије служио њоме као примитивним глобусом, а наставник математике који је све ученике вукао за уши клепио би Трута по глави са неким видним изразом задовољства на лицу. И дјеца су му се тад ругала говорећи да му „бумбар не би облетио главу за три дана“.
Зијевнуо је не ставивши руку преко уста, протегао се и погледао горе. Угледавши птице у лету, извадио је револвер из корица и почео бјесомучно пуцати на њих. Сви присутни као да су се одједном пренули, прихватили су то као позив и машили се оружја. Лица су им попримила неки дивљачки изглед а у очима се огледало настрано задовољство док су пуцали. Рафали су шарали небом, убитачна зрна направила су горе прави хаос, нестало је величанственог слова „V“, линије су се распале, испрекидале и разбјежале. Безбрижни птичији лет претворио се у панично бјежање.
Емир је видио мржњу у људским очима. Помислио је на затворенике, на окупирана села, на логоре, на окрвављене ђонове војничких чизама.
„Не пуцајте, људи! Шта вам је? Па то су само гуске!“
Наста затишје и присутни се окренуше на његове ријечи.
„То су само птице!“
Емир и Трут су се погледали у очи. Трутове очи су заискриле и у њима се огледала мржња помијешана са злобом. Из уста са хијениним осмијехом чуо се глас, заповједнички и ауторитативан.
„Шта си то рекаоооооооо? Дођи овамо!“ заурлао је.
„То су само дивље гуске“, рекао је Емир тихо, окренуо се и упутио према својој кући. Није се обазирао на Трутов пријетећи глас него је достојанствено, подигнуте главе, корачао, ни брзо ни споро, него како то доличи човјеку, који је учинио нешто велико. Улица је дугачка и протезала се у недоглед.
„Станииииии! Стани кад ти кажем!“
Осјетио је нешто врело испод лијеве плећке. Ноге су му почеле отказивати, учинило му се да се цеста подиже, осјетио је малаксалост. Заљуљао се, потом се полако спустио на тротоар и легао на леђа. Плава кружница неба била је омеђена сивим зидом униформи. Попут хијена опколили су га војници. Нагнуте главе кесиле су се над њим. Једна огромна сјенка заклонила је на тренутак сунце и проговорила:
„Сам си то тражио!“
Кружница неба сузила се у калеидоскопну трубу и нека сила повукла је Емира, увукла га у спектар боја и издигла на небо. Био је лак као перо, махао је рукама и осјетио да лети. Пожурио је да сустигне јато птица које је поново формирало слово „V“.
|