|
А суштина читања из страсти и јесте у постављању правих питања. Зато биографски податак да је Борхес рођен у Буенос Аиресу посљедње године деветнаестог стољећа у породици шпањолске, португалске и енглеске крви препустимо хисторичарима књижевности, јер писац сигнализира властити смјер: „Занимљиво је то да класични писци готово никада не пишу о земљи из које потичу. Код Гетеа на примјер, нигдје нисам нашао ништа уопћено о Нијемцима, код Сервантеса не налазим ништа о Шпанцима. Једном приликом кад сам био у Паризу, усудио сам се да кажем да код Шекспира нисам пронашао ништа о Енглезима, а онда је један Енглез бијесно устао и узвикнуо: ’Шекспир јесте Енглеска!’ Какав ужас!“
Ни неколико првих књига пјесама неће открити занимљива питања о будућем пјеснику космополитске метафизике. Праве теме о свијету маште, фантастике, митологије, савремености и науке доћи ће тек у неколико књига прича и есеја: „Свеопћа хисторија бешчашћа“, „Хисторија вјечности“, „Маштарије“ и „Алеф“. Књижевна критика с разлогом апострофира чињеницу да су Кафка, Бекет и Борхес писци који су промијенили „угао гледања“ и превазишли одређене књижевне конвенције у свјетској књижевности. Борхес је читаоца приближио схватању књижевности као игре, јер права прича је одсуство приче. Прича је фрагмент, документ, коментар, мозаик, асоцијација, хисторија, мит, фантастично и реално. Илустративна је алегоријска парабола „Творац“ у којој каже: „Слушао је замршене приче које је примао као стварност, не истражујући да ли су истините или лажне.“
Борхесове „замршене приче“ које испредају два или више приповједачких гласова, не припадају никоме „него језику и предаји“. Тако настају приче – „митови будућности“. По Борхесу, сви писци свијета исписују једну једину књигу која представља метафору Свијета. Можда је баш због тога за Борхеса суштинскије оно што је прочитано од оног што је доживљено, па отуда и његов однос према лектири као материјалу за стварање нових дјела. „Борхес одбацује и сам концепт оригиналности као новине, јер сматра он, нешто потпуно ново и индивидуално не би имало одјека у другим људима, а у уметности вреди само оно што је архетипско, дакле препознатљиво“, сматра књижевни критичар Радивоје Константиновић.
Поред Пјешчане књиге као метафоре Свијета, у Борхесовом макрокозму зрцали Алеф, једна од тачака у простору која садржи све остале тачке, бљештава куглица пречника 2-3 центиметра, која мијења боје а у којој се виде детаљи читаве Земље, Алеф у Земљи, Земља у Алефу: „Оно што сам очима видио било је једновремено, оно што ћу записати било је узастопно.“
Алеф је и прво слово светога језика, „говорило се да има облик човјека који показује небо и Земљу како би означио да је доњи свијет огледало и мапа горњег“. Ето борхесовског питања, питање свих питања, да ли је човјек микрокосмос и нечији двојник, одраз неког другог човјека у огледалу?! Добри писци чувају своју посљедњу тајну, као што се дешава и са Борхесом. Велики писац космополитске метафизике и сумње проповиједа слободу стварања и слободу форме у књижевности која је „један велики, никад завршени полимсест“.
Ни босанскохерцеговачка књижевност није остала без борхесоваца, али тек седамдесетих година прошлог стољећа почиње Борхесова рецепција, након чега се јавља талас хиспаноамеричке литературе – Маркес, Кортесар, Фуентес. Прва збирка Ирфана Хорозовића „Талхе или шедрвански врт“ илустративна је за новелистику која слиједи Борхесов код Слова као Логоса. Коментаришући однос документарног и стварносног у „александријској причи“ Џевада Карахасана, Мирка Ковача и Ирфана Хорозовића и модел приче на прелазу модерне у постмодерну поетику на крају вијека, Енвер Казаз апострофира прозу са метатекстуалном димензијом, „која не само да коментира саму себе, свој поступак и свијет што га уобличава, него на бази лингвистичких игара коментира и Логос библиотеке као поетичко начело у постборхесовској прози. Ту се уз Ковача и Хорозовића издвајају најмлађи приповједачи Александар Хемон и Карим Заимовић.“
Послије Хорхе Луиса Борхеса у свјетској књижевности ништа више није као што је било. Промијенивши „угао гледања“ и превазилазећи књижевне конвенције, Борхес је отворио путеве постмодерни. То потврђују и ријечи македонског књижевника Владе Урошевића, доброг познаваоца Борхеса: „Допринос Борхеса у разбијању стварносне литературе био је кључан. Питање је да ли би постмодерне уопће било без овог писца. Данас се Борхес можда мање чита, више дјелују поруке које су други, каснији писци извукли из његовог дјела.“
|