|
Дневник недужног
Зима 1992.
1.
једно се око промоли из димне сјене
и прихвати мене у свој јасни свод
али ја му нисам знао размакнути проход
и његове истражити домене
мој груби корак човјека посрнулог
врати се по уличицама посртати
ондје гдје по мојем мождању наново сијајући сјај
из ока које се ради мене отворило
не престаје више снажним ударцима руковети
кажњавати мој поступак невољни
2.
и сањајући ја себе видјех у сластима
најављеним тим погледима бајним
и љубећи лијепе усне сестринске
чији орис танан и неумољив
би био изговорио најљепше ријечи
да ме привуче лукавим тајнама
захваљујући којима продирући жалац тучка
у најмрачнијим тајнама тијела
ја си отварам посве ново срце а оно исто
кида конце најстаријих несклада
3.
мој корак прође уобичајеним уличицама
мој је језик ослинио познате ријечи
(човјек одоздо је заспао а чегртаљка
несносна његов радио настави ми
одашиљати своју шкрипу босоног
ја сиђох бубњати по његовим вратима)
ô сну о срећи ти ме нагониш
опет према благостању кревета пуног доброте
али нови дан одашиљајући своје кохорте
већ ме опомиње да нови направим чај
4.
но моји томови нагомилани по зидовима
чине ми се стопљени с њиховом жбуком
ни један ми не нуди себе на читање
што киптећи ишће моја душа
живо слово оно уистину честито
које у овај час требам за пријећи
кроз хладне валове дана
тражим га узалуд по тим полицама
гдје сви моји аутори нагрђени носом
не чине друго но ме суновраћују натраг
5.
и овај напис није ли такођер гримаса
коју ја утискујем с овим силабима на
овај папир којег ја немам милости
зацрнити једним сигурнијим говорењем?
(читајући јучер Сен-Џонове шкработине
нисам видио у њима друго до претенциозно
знанствено хињење лијепо насликаних фраза
којима се он опија увјеравајући сам себе
да није као сваки други дањи принц
који ће с вечери умријети у тами)
6.
ја бијах у Паризу да бих потписао збирку
издану код Галимарда
уфајући се да ће становити бацити поглед
на ове странице зацрњиване причама
из дана у дан писане ради сазнања
из дана у дан да би се прошла година дана
али није ли то било увело лишће
све те пјесме изгребане жудњом
да се спашавам из дана у дан
ритмом записаног лудила
7.
избезумљен бивствовањем на овој планети
с двије ноге двије руке једним лицем
које би хтјело бити лицем пјесника
заузетог једном задаћом чистом и тегобном
уцртати на површини једног зида
трошне ријечи које му ишће вријеме?
јер има хитности у сјечиву
које се уздиже и које прекрива треба пробити
на дан оно што људи и жене
не попуштајући износе из прошлости
8.
којој они замијењују очњаке који их раздиру
Франсоа Вилон мој учитељу молим те
води моју руку у мјесецу просинцу
да не би записала никакве глупости
које ја видим поредане на полицама
ових зидова или вјерских дућана
који их продају као јуху у лименкама
које својим преобиљем загушују
вино за којим људи имају толико потребе
али му не кушају ни најмању кап
9.
бијаше једно вријеме кад се човјек надао
лијепом краљевству пуном свјетлости
каткада је он чак вјеровао да опажа
ту свјетлост како силази на земље
на жалост ово стољеће и његови бешћутни ратови
смишљени једном грозном глупошћу
толико су опустошили ватре тих небеских
пирова и толико загасили њихов квасац
да свјетлост као стара цркнута каруца
с ужасом се стропоштала
10.
али не! не реците да се свјетлост
стропоштала јер ју ви видите
доћи код вас кроз то таванско окно
уобичајено на том крову који прошле године
замало није одлетио с таваном
под притиском једне луде олује
то јасно свјетло није ли можда
као оно свјетло обичног сунца
које међутим долази казати земљи
да на њој никакав лед није вјечан
11.
смрзавица говоримо о њој дроби моје биће
у ову оштру зиму кад пишем
уз непрекидно брујање старог калорифера
уз који сам попут миша
сам с великим разрогаченим очима ноћи
да бих прислушкивао опасности које вребају
моји удови дрхте моја се кожа јежи
мој нос слини зуби ме боле
бојим се да се на улици не баце
на мене као на плијен од нешто мало ковине
12.
старе жене слабо утопљене
јеже своје боре на вјетру који улази
у кожу њиховог лица нагрђеног
годинама стрпљивог понижавања
и кад ја видим њихове јадне ноге
како дрхтаво плешу по мучној цести
мислим на један други наравнији плес
које оне упознаше док су се отварале
старим задовољствима оплођавања
којем оне упознаше срећу и мучеништво
13.
ох! како су руке моје усахле мошње
моје живокотне жлијезде сезона
ме испуњава испуњава ме дрхтавицом
и ако лопата не може ровати земљу разлог
је томе овај лед који скрућује и суши
смеђу кору шкрте земље каткад
у сред хладноће која ме сатире
и страх да не будем сам на овом свијету
једна топла зрака изненадно сиђе љубазна
радост постојања ме надахну и набуја
14.
у име Оца Сина и Духа Светог-
који се труде помоћи ми у овом писању
којег се подузех да бих славио њихово биће
је то што сам сјео у овај дан данашњи
с пером у руци и укрућене краљежнице
под јасним јутарњим свјетлом
то је за то што су ме они хтјели таквог
какви су они сами
будући да њихове три особе у њиховим грудима
садржавају свако биће као што моја рука
садржава сву умјетност за створити ову пјесму
15.
ја знам да Жидови и муслимани
ô Оче Сине Душе не признају
ваше особе у небесима
божанственост је дакле оно због
чега ја хоћу вама упутити ову пјесму
и признати кршћанство
којим је моја прича сва натопљена
било да љубим или мрзим њу
она ми чини све ја сам рођен
и умријет ћу под вашим троструким царством
(одломак)
Превео: Томислав Дретар
|