Не може се говорити о напретку у Мостару, што је парадигма за опћи напредак у Босни и Херцеговини све дотле док укидање паралелизама има, у суштинском погледу, искључиво административно-политички значај!
Оног тренутка кад паралелизми почну бивати ствар прошлости у главама људи, кад у њихова срца уде свијест и савјест јединственог Мостара тада ће тек бити могуће говорити о позитивним процесима у овом граду.
Тада ће тек бити остварен дјелић снова свих оних патриота, домољуба и родољуба који на земљописном појму Босне и Херцеговине виде државно-правно устројство бар приближно слично ономе што је била некадашња Република Босна и Херцеговина.
Странци су ти који су, између осталог, и овим признањима, које је додијелио УНЕСЦО дали евидентна убрзања оном што се зове: СРАСТАЊЕ ЈЕДИНСТВЕНОГ МОСТАРА! Међутим, они нити могу, нити су уосталом и позвани да окончавају нама припадајуће политичке процесе.
У Мостару је Босна и Херцеговина на великом испиту. Силно домољубље испољено с обе стране Неретве, ових дана, надам се, да није декларативног и манифестационог карактера.
Ако то није тако, ако је оно стварно, а не декларативно и манифестационо, ако је оно и за домаћу упорабу, а не тек и само за показивање великом страном свијету онда ово јесте стварна шанса да у Босни и Херцеговини ствари крену напријед.
Из Мостара, могла би, да потече таква позитивна енергија, која би могла да преобрази не само овај град и да га учини примјером, поновним, мултиетничког живљења, већ да мултиетичност и козмополитизам прошире по држави Босни и Херцеговини на начин који ће импонирати, не само данашњим, већ свим будућим генерацијама које ће за мјесто живљења под капом небеском одабрати управо Босну и Херцеговину.
Ово је сфера наде, ово је очекивање једног од оних Босанаца и Херцеговаца који снује нормалну државу, нормалних људи и њихових нормалних односа.
Државу у којој ће Бошњаци, Хрвати, Срби, Жидови, Роми, Босанци и Херцеговци, сви они који ову државу сматрају својом имати могућност, право и моћ да у њој реализирају своје науме и своје снове.
Таква могућност, која нам је на дохват руке, али која је у исто доба и тако далека од нас, ових је дана, невјеројатно оснажена, оним што су нам подарили велики центри духовне моћи у свијету дозначујући на наш духовни конто такву чудесну и престижну награду, каква је уврштење старе језгре Мостара на листу најзначајнијих творевина свјетске баштине.
На нама је да одлучимо што ћемо даље.
На нама је да одлучимо између козмополитизма и мултиетичности или духовне аутистичности и националистичког гета.
Мислим, да би сваки нормалан човјек у свијету ову пружену руку цивилизације искористио, да би овај цивилизацијски искорак државе Босне и Херцеговине употријебио за опће добро свих Босанаца и Херцеговаца.
Они који не схвате ово признање на прави начин, нажалост, враћаће Босну и Херцеговину у галерију најнеразвијенијих држава свијета.
Они који то схвате, а пожелио да међу њима буду наши водећи политичари и водеће политичке странке, учиниће „корак од седам миља“ на путу културне и цивилизацијске еманципације овога простора, али и на путу политичког освјештења грађана и народа кључем јединог цивилизацијског кода који је припадајући Босанцима и Херцеговцима а то је код ЗАЈЕДНИЧКОГ ЖИВЉЕЊА. То је код поштовања и уважавања свих разлика међу нама, свих оних утврђених и неутврђених различитости и опречности које објективно јесу једно од највећих богатстава државе Босне и Херцеговине.
Признање које нам је додијелио УНЕСЦО пружа невиђену шансу.
Она је шанса стољећа.
Она је шанса наше генерације.
Она је могући цивилизацијски искорак из аутистичног нашег Данас, у отворено, еуропско и слободно наше Сутра!!!
|