Када је, лањског прољећа долазио у Мостар 94-годишњи Фазлија Аликалфић је био сјетан, али и срећан, ако не пресрећан да му се пружила прилика да, можда посљедњи пут, види родни град. Заједно смо обишли Капетановину, Шемовац, Ограду, Тиквинов сокак, Доњу махалу, градилиште Лучког моста и, након кахве у Позоришном ресторану, растали се.
– Ако не будем в’ома хаста, ето ме догодине на отварање Лучког моста крај којег сам рођен.
Није дошао. У биљежници вашег мостописца остало је исписаних двадесетак листића Фазлијиних мисли и опсервација.
Уз остало, причао је о гласовитом мостарском градоначелнику Мујаги Комадини. Благодарећи њему, Мостар је и у најмрачнијим временима знао да очува свјетлост свога духа и своја знамења. Бијаше човјек који је знао да одабере пут хуманости, мерхамета и сабура – што су особине великих умова и којима је Мујага освојио многе људе школоване на свјетским универзитетима, једноставном ријечју народног мудраца.
Сваког дана, у подне, и поред обавеза према породици и трговачким пословима Мујага је предсједавао Градским вијећем, кратко, пословно и рационално. Нису му, говорили су његови савременици, били равни ни дипломате, нити конзули ни везири. У вријеме Аустроугарске монархије уживао је посебан статус, јер је цару и краљу могао доћи у свако вријеме, без најаве. Ни један посао користан за Мостар Мујага није започињао сам, него увијек с Петром Шантићем и Николом Смољаном, потпредсједницима мостарске Општине. Овај трифолиј несебичан и нераздвојан, као сложна браћа овог опјеваног града, треба да служе за узор слози нових градских отаца и генерацијама што долазе… Срби, Хрвати и Муслимани овдје су се вазда лијепо пазили и „слазили“. Тако је, о божићима Мујага ишао на честитања у Петра Шантића и Николе Смољана, а они њему о Бајраму узвраћали…
Данас су, мој добри и успокојени Фазлија односи у Мостару посве, посве друкчији. Требало би потражити савјет пророчице Питије па да се сазна како ће Мостар даље функционисати, ко ће и како владати градом. Што се тиче кадровског устроја државних службеника, изгледа да је овдје (као и у свему другом) на снази прешутни договор бошњачко-хрватске коалиције, што је, у неку руку, пресликавање стања у Републици Српској.
Актуални градоначелник, племенити, тихи човјек и добричина Љубо Бешлић на великом је искушењу, иако доста чини да устроји град који би био по мјери свих његових житеља.
Али, јалова је будућност града у којем егзистирају два универзитета (што би био апсурд и за град петпут већи од Мостара), затим два медицинска центра, чак, и двије службе информација; град у којем не дају Вележу ни примирисати под Бијели Бријег – на стадион гдје су Мостарци и Херцеговци, мотикама и краснама, здушно калили своју љубав према Мостару и његовим „рођеним“.
Граду који је уврштен на листу свјетске културне баштине, не служи на част да, на свечаности приликом отварања Лучког моста и првој годишњици обнове Старог моста, међу десетак говорника не буде ни један – Србин. А говори се о равноправности и конститутивности народа.
За многе, ова је фешта била добро организована, спектакуларна, а за неке и скандалозна. Званични програм је почео и завршио дефилеом Хрватске глазбе улицама града. Да су барем рекли: градске лимене глазбе (коју је Мостар одувијек имао) хајде – де.
Стога није за чуђење што је након говоранција на ушћу Радобоље и ватромета један мостарски шерет, што у шали што у збиљи, добацио:
– Довиђења, до сљедећег рушења.
|