|
Простор данашње Хрватске дијелила су некадашња царства, римско, бизантско, хабзбуршко, отоманско. Она су оставила за собом трајне посљедице, дубље него што се то на први поглед чини. Настајући на таквој разломљеној основи хрватска је култура, у дугим раздобљима, саобраћала на различите начине са средњом Европом и Подунављем на сјеверу и западу, с медитеранским и романским круговима на југу, славенским и балканским на истоку, с властитим континенталним и приморским крајоликом, славонском равницом и далматинским кршем. Тај положај и такве разлике одредили су њезине особине и развој.
|
|
 Мало која култура има толико стваралаца разнога подријетла или припадности као хрватска. Увијек сам то схваћао као предност и потицај, више него као недостатак или препреку. Присјећао сам се Матоша: „Националне културе су по своме постанку и извору плод туђинског утјецаја. Оно што је у народу најбоље плод је туђих каламова“ (Матош пише, по старински, „каламова“)… „Снага народне културе није у способности одбацивања, елиминације, већ у моћи примања, апсорбирања што више туђих културних елемената“. Много је примјера који то потврђују: Штросмајер (: Strossmayer), Деметер, П. Штос (: Stoos), Гавела (: Gavella), Ватрослав Лисински (рођењем Игнац Фукс/Fuchs); обитељ Људевита Гаја старином је из Бургундије (писала се Gay), а Станка Враза (правим именом Јакоба Фраса/Frassa) из Штајерске; Богослав Шулек, подријетлом Словак, био је своједобно најистакнутији хрватски језикословац, притом је подржавао „југославенску идеју“; Иван Зајц (у Бечу се писао: von Seitz), аутор националне опере „Никола Шубић Зрински“; Чех је подријетлом као и Аугуст Шеноа, најпопуларнији романописац свога стољећа. Никола Фирентинац, како га ми зовемо (тј. Niccolo di Giovanni Fiorentino), сљедбеник Донателлов, рођен је и крштен у Фирензи, по којој је и добио надимак – није „нашијенац“ али је оставио видна трага у нашем крају. Математичар и физичар Марин Геталдић (Marino Ghetaldi), дубровачки патрициј и Галилејев пријатељ, вуче коријене из романских лоза источне јадранске обале; своје радове писао је на латинском а потписивао их као Гхеталдус. Обитељ Соркочевића (Сорго), вјеројатно највреднијег складатеља којег су имали и Дубровник и Далмација, дошла је из Албаније преко Боке – трговала је житарицама и по том добила презиме (сорго = сијерак). Језуит Арделио Дела Бела (: Ardelio Della Bella), рођен у Фођи (: Foggi), у обитељи која је потјецала из Фирензе (у Дубровнику су га звали „Фиорентин“), и фрањевац Јоаким (Ђоакино) Стули (: Gioacchino Stulli), истодобно Дубровчанин, Талијан и „Илир“; убрајају се с разлогом у најзначајније родоначелнике хрватске и јужнословенске лексикографије. Дубровачки пјесник Ветрановић, за живота познатији као Ветрани, спјевао је „Оду Италији“.
„Хрватски Препород“ у Хрватском народном казалишту осликао је Влахо Буковац, којем је право име Biagio Faggioni. Кукуљевић је преименовао Андреа Мелдолу у Андрију Медулића, којег никад нитко није тако звао – а сам је додао властитоме презимену додатак Сакцински, према талијанској лози своје мајке (De Sacchi). Није сигурно да је у нас постојало презиме Кловић које је придано минијатуристу Кловиусу (: Clovius): занемаримо ли тешко одгонетљива родословља, неоспорно је да Кловија/Clovija (Кловића) и Лаурану (Врану), према ономе што су створили и гдје су се формирали, у најбољем случају дијелимо с талијанском умјетношћу. Павао Риттер, чији је отац дошао у Сењ из Алзаса, сам је превео своје њемачко презиме у Витезовић. „Погански класик“ Владимир Видрић дијете је словенских родитеља (Видич). Иван Горан Ковачић је по мајци Жидов (то сам тек недавно сазнао од једног мађарскога повјесничара књижевности. Горанова се мајка презивала Клеин) – тако би наш највећи пјесник хрватскога и југославенскога антифашистичког Отпора, по жидовском закону, припадао мајчиној страни. Глазбу за хрватску химну, посвећену „Лијепој нашој домовини“, складао је винковачки Србин Јосип (или Јосиф?) Руњанин. Јурај Далматинац се потписивао као Georgius Matthei или по венецијански Zorzi Mattei, а његов син је тврдио да му је право име и презиме Giorgio Orsini. Андрија Алеши (Alleshi) доселио је из Драча. Руђеру Бошковићу дјед бијаше православац из требињскога краја који се селидбом у Орахов До обрео меду католицима и покрстио, а мати му би Талијанка. И Марулићева је мајка била, према талијанским славистима, Талијанка, према хрватским Хрватица: именом се звала Добрица и Бона, а презивала Алберти – потомци те сплитске обитељи изјаснили су се као Талијани и иселили. Очева, пак, лоза писца „Јудите“, судећи по презимену, имала је можда некоћ и становиту романску саставницу (дочетак ул у презименима попут Бартуловић, Франуловић, Крстуловић итд. није славенски, него романски, румуњски) – чиме се, наравно, не мијења националност „оца хрватске књижевности“. Отац Вјенцеслава Новака дошао је из краљева Градца у Чешкој. Матошу и Цесарцу мајке су странога подријетла. „Злато Задра“ израђивале су мање руке домаћих нам мајстора (најчешће у улози скромних помоћника), неголи њихових учитеља, странаца. По далматинским олтарима, оним најзначајнијим и најљепшим, претежито су дјела наших сусједа. Никола Тесла, вјеројатно највећи знанственик којег су имали јужни Славени, поносио се својим српским подријетлом и хрватском домовином.
Кад себи предочим слику Загреба коју сам понио у туђину, присјетим се архитеката који су хрватској пријестолници дали печат модерности. Многи од њих носе страна имена: прије свега родоначелник Бартол Фелбингер, рођен у Чешкој, који је пројектирао не знам колико зграда на Горњем граду, Хармици, у Месничкој и другдје; Херманн Болле је, према Шмитовим (: Schmidt) плановима, рестаурирао загребачку катедралу и дао јој данашњи облик; дугујемо му, уз остало, и аркаде с куполама на Мирогоју. Пресудну улогу у урбанистичком развоју средишта одиграла је зелена „Ленуцијева (: Lenuzzi) потковица“. Хелмер и Фелднер израдили су нацрт за Хрватско народно казалиште, Фаф (: Pfaff) за зграду Колодвора и Умјетнички павиљон, Конрадт за Археолошки музеј. Шмит (: Schmidt) за Академију, Лубински (: Lubinsky) за стару Свеучилишну књижницу, Ерлих (: Erlich) је пројектирао Штросмајерово (: Strossmayer) и Вразово шеталиште којима сам готово свакодневно пролазио. Не заборављам ни радове које су потписали Неидхардт, Дојч (: Deutsch), Клеин, Хулснер, Хонигсберг, Албини, Шен (: Schon), Барањаи (: Baranyai) и толики други који су за собом оставили неизбрисива трага. Набрајам их по сјећању, без кронологије. Не знам тко је од њих њемачког или аустријског, а тко жидовског подријетла – што уопће не сматрам најважнијим. Уз њих су – и то, наравно, не заборављам – фигуре даровитих градитеља Хрвата, који дјелују успоредо са својим колегама странога подријетла, често их сустижу и заједно с њима граде свој град.
|
|
Далеко би нас одвело навођење свих оних којима дугујемо барок у Вараждину, сецесију и барок у Осијеку, главне „мире“ у Дубровнику (према пројектима Michelozza Michelozzija), импозантна здања у средишту Ријеке подигнута поткрај деветнаестога стољећа у првим десетљећима двадесетога или, пак, идући све даље према почетку, загонетном градитељу Диоклецијанове палаче из времена кад нитко од древних „Словјана“ није ни знао за архитектуру, па чак ни за сам град.
|
|
Хрватскоме народном казалишту дали су непроцјењиве доприносе глумци попут Вике Подгорске, која се преселила у Загреб из Марибора, те бројни прваци српскога подријетла, трајно или привремено ангажирани – од Беле Крлеже, Љубише Јовановића и Миле Димитријевић која је бодрога духа доживјела стогодишњицу, до Пере Квргића или Раде Шербеџије. Не заборавимо доприносе наших Босанаца из муслиманских обитељи, попут покојнога Фахре Коњхоџића или Изета Хајдархоџића, међу иним. Шармантни Боби Мароти (: Boby Marotti) нам је дошао из Словеније, као и Јосип Гостич, тенор свјетскога гласа, Божена Краљева је, ако се не варам, дијете чешке обитељи која се настанила у Загребу. Оперска примадона Маријана Радев бијаше Бугарка из Добруџе, а Борис Папандопуло, мени наш најдражи модерни складатељ, мијешанога је грчко-рускога рода. Међу режисерима, сталним и повременим, не смије се изоставити важно име Тита Строција (Strozzija) те напосе словенскога и југославенскога редитеља Бојана Ступице који није радио дуго у хрватском народном казалишту, али је оставио у њему дуготрајан траг заједно са својом супругом, српском глумицом Миром Ступицом. Познавао сам покојнога Дина Радојевића и многе друге „мјешанце“ или „дошљаке“, све до Георгија Пара и Паола Мађелија (: Magelli).
И сликара и кипара је подоста, у двадесетом стољећу, којима имена не изгледају само хрватска: Кинерт, Херман, Кулмер, Пал, Радауш, Ваништа, Џамоња, Тартаља и др. Винковачкога Србина Саву Шумановића, блистава ученика загребачке ликовне Академије, усташе су убили 1942., а изузетне скулптуре Воје Бакића порушили у овом посљедњем рату вандали који системски руше споменике антифашизму.
Загребачка школа цртанога филма достигла је вјеројатно највиши домет у повијести хрватскога филма уопће. И у њој је принос наших јужнославенских сродника изниман: Црногорац Душан Вукотић добио је јединог „Оскара“ којег имамо, Србин Недељко Драгић, један је од најцјењенијих „картуниста (: cartoonista)“ у Европи (на жалост, прилике су га навеле да се склони у иноземство за вријеме туђманизма), те Данијел Жежељ којег сам изгубио из вида и Боривој Довниковић који је постигао завидан успјех у Америци. Вељко Булајић је родом из Црне Горе, Крсто Папић из Боке Которске. Остављам стручњацима да оцјене вриједност двају Неугебауера, Валтера (: Walter) и Норберта као и Александра Маркса (: Marx), даровитих средњоевропских Жидова који су задужили хрватску културу. У стрипу, уз генијалног хрватског цртача Андрију Мауровића, један је од утемељитеља тога (у нас) закашњелог жанра Сергеј Мироновић Колученко, из руско-украјинске емиграције, те такођер Леонтиј Бјелскиј. Не заборављам наравно ни Игора Кордеја, ни поготово мога земљака Исмета („Ицу“) Вољевицу. Жао ми је што је најдаровитији млади цртач и фотодизајнер Мирко Илић емигрирао у Америку, крајем прошлога стољећа, кад су многи Срби напуштали Хрватску.
Већина споменутих умјетника, писаца, градитеља, осјећали су се хрватским умјетницима, писцима, градитељима: све док те националист, мрка погледа и тешке руке, не зграби за ревер и упита – чешће пред друштвом него насамо – откуд ти је дошао отац или дјед, што тражиш овдје, „дотепенче“. У томе часу почињу особне драме које познаје само онај тко их није на властитој кожи искусио. Притом није важно што ти је рођена мајка и који ти је матерњи језик или пак сама чињеница да, у биолошком погледу, мајчински удио у људскоме бићу претеже над очинским: искључиво опредјељење према подријетлу или вјери очевој представља заправо остатак трибалнога духа. Не знам треба ли у вези с тим уопће спомињати „мачизам“, дух о којем је ријеч још је старији.
Путање трију „нобеловаца“ с нашега тла можда завређују да се на тренутак замислимо: Лавослав Ружичка је из чешке обитељи; Владимир Прелог, по рођењу Хрват, изјашњавао се јавно као „грађанин свијета“; највећи од њих, Иво Андрић је по својем подријетлу и књижевним почецима Хрват и католик, по пребивалишту и животном путу је Србин, по тематици и визији свога дјела највише је Босанац, а по увјерењу вјеројатно интегрални Југославен.
Наша политичка повијест такођер не оскудијева сличним примјерима. Поучно је споменути имена неколико познатих „праваша“ на које се, понекад на скандалозан начин, позивају данашњи националисти, па и они који не скривају своју профашистичку опредијељеност: Старчевићева је мајка била православка, отац Јурја Бјанкинија (: Bianchini) поријеклом је Талијан, несретни Франк (: Franck) бијаше Жидов. Не знам откуда долази презиме Туђман нити ми је то важно – али претпостављам зашто је њему било важно да нагласи да му „жена није ни Српкиња ни Жидовка“. Познато је да је мајка Јосипа Броза била Словенка, Тито то није ни крио ни истицао.
|
|
У хрватској повијести, напосе у повијести културе и политике, ногу се уочити посве опречни назори, оштро супротстављени једни другима: на једној су страни славенске, европске и козмополитске тежње у нашој прошлости, на другој егоцентричне, националистичке и шовенске. Првима припада универзализам Марулићев, Крижанићево свеславенство, југославенство Штросмајера (: Strossmayer) и „Илираца“, интернационализам Јосипа Броза, књижевни опус Мирослава Крлеже, жртва Ивана Горана Ковачића; уз друге се вежу усташтво и срамота пред свијетом коју је оно нанијело, Павелићеви злочини, Будаково „Србе на врбе“, антисемитизам Туђманових „беспућа“ те поприличан број у бити безначајних, ултранационалистичких писаца и интелектуалаца, које не каним набрајати.
|
|
* * *
И на другим јужнославенским просторима има сличних појава. Српска култура и књижевност су, може се рећи, самосталније у односу према извањском окружју од хрватске, али ни оне нису јединствене: опстају и развијају се истодобно унутар и изван националних граница, у Војводини, Босни, дијеловима Хрватске, у односима са Црном Гором, у Светој Андреји и Хиландару. У новија времена, ширење Србије према западу пријечили су Аустрија, католичанство и мјестимице ислам, источну су јој границу одредила ривалства с балканским сусједима, везе с морем остале су неостварене или пак посредне, преко Црне Горе и пристаништа бивше Југославије. Београд није постао важном луком на Дунаву, дуго је био тек пролазном станицом Оријент-Експреса, растао је углавном без хомогених урбаних тлоцрта. Између два свјетска рата био је, унаточ свему, козмополитским градом. Данас то више није, испуњен многобројним српским избјеглицама из Босне и Хрватске и с Косова те преплављен национализмом и осјећајем губитка.
На таквим основама, такођер раздијељеним, и овдје су присутни разни чиниоци и различите припадности у култури. Нушић (Алкибијад Нуша) и Стерија (Јован Поповић коме је отац био поп Стериу), најзначајнији драмски писци у српској књижевности, цинцарског су поријекла, као и дио лозе Бранка Радичевића, рођенога у Славонији. У српској је политичкој хисторији подоста Цинцара: Чувени политичар Никола Пашић, звани „Баја“, потјече из обитељи Паску (: Pascu); Цинцари су били и Константин (: Constantin) Рига, познат Грцима као њихов јунак Ригас Фераиос, и Питу Гули (вођа илинденског устанка), и познати физичар Павле Савић, Титов вјерни помоћник. Међу београдским надреалистима, Вучо и Коча Поповић су такођер из цинцарских обитељи, а Марко Ристић, премда је дубокога српског коријена, бијаше интегрални Југославен – што је можда један од разлога омразе спрам њега у неким књижевним круговима. Његош је, унаточ свему, више црногорски него српски пјесник, без обзира на то како видимо везе и разлике српско-црногорске. Кишу је отац Жидов, Давичу и отац и мајка. Васко Попа је своје ране пјесме писао на материнском румуњском језику. Бранко Миљковић се поносио мајком Хрватицом. Милорад Павић је такођер мјешанац, мислим да му је отац био Хрват. О Андрићу, чије се хрватско и католичко подријетло радо прикрива или заобилази, већ сам говорио. Цркве су у Студеници и Дечанима сазидали мајстори из Далмације, међу којима је било и фратара. Неке од најљепших фресака и икона по манастирима и богомољама Јужне Србије, можда њихов највећи дио, осликали су бизантски живописци, много више него српски.
Што се пак наших Срба из Хрватске тиче, сви знамо да из српских фамилија потјечу Петар Прерадовић или Владан Десница. Познато је такођер како су се изјашњавали за живота Иво Ћипико (Cipicco се писало у Трогиру) или пак браћа Војновић, Иво и Лујо, те стриц им Косто Војновић, православни препородитељ који се заузимао за уједињење Далмације с Хрватском (и, као Србин, први развио хрватску тробојницу на сплитској Риви). Није спорно што су по подријетлу, међу иним, Симо Матавуљ или Ђуро Даничић (правим именом Ђорђе Поповић, не знам зашто је име кроатизирао), Новак Симић, Владо Поповић, Војин Јелић, заборављена Мирјана Матић-Халле. Живе не набрајам не желећи им наудити. Од српске и православне лозе вуку коријене Стјепан Милетић, праваш и старчевићанац (да, управо старчевићанац!), утемељитељ „хрватскога глумишта“, као и правашки трибун Аугуст Харамбашић, по Матошу „најбољи пјесник хрватског национализма и хрватске слободе“ – што би данас, с обзиром на његово српско подријетло, изгледало невјеројатно и незамисливо. Србин из Хрватске и бечки ђак Саво Мркаљ супротставио се православној варијанти славјаносерпскога језика и отворио пут Вуковој реформи. А самога Караџића Загреб је своједобно прогласио својим „почасним грађанином“, док су га српски књаз и великодостојници православне Цркве нападали до краја живота: и због његова критичког односа према српској политици, и због става према црквеноме језику, можда и због преласка на католичку вјеру приликом женидбе у Бечу. Притом се радо заборавља, у Хрватској напосе, да је његова реформа прихваћена у Србији тек након његове смрти те да, према томе, није имао никакве моћи да ту реформу наметне било коме. Прича о томе „наметању“ је параноична.
Јосипа Јелачића инсталирао је за бана српски православни патријарх Рајачић у Карловцу, док је загребачки бискуп Хаулик, маџаризирани Словак, био одсутан за вријеме инвеституре. О томе, наравно, нема спомена у нашим школским програмима и уџбеницима.
|
|
Препуштам српским писцима да сами протумаче како је толики број њихових колега безрезервно подржавао Милошевића на јавним манифестацијама, у новинама, на телевизији, затварајући очи пред злочинима: рушењем Вуковара и Дубровника, опсадом Сарајева, масакром више од осам тисућа муслимана у Сребреници. Како такви патриоти могу још увиј бранити злочинце попут Караџића („наш Робин Худ“) или пак џелата Младића? Одговор попут „и други су починили злочине“, који се најчешће чује, није друго доли излика: сватко је крив прије свега за оно што је сам учинио.
|
|
И о православном ће се клерикализму морати проговорити друкчије него што се донедавно чинило. Забринут с разлогом за српске жртве на Косову, патријарх и његови помоћници нису нашли за сходно да јавно измоле молитву за хиљаде убијених Муслимана. Свештеници су често благосиљали убојице. То што ни католички кардинал није клекнуо пред спомеником жртвама у Јасеновцу није оправдање патријарху. Ријетко сам срео православнога попа који је више хришћанин него Србин, прије прво него друго. Додуше, то вриједи и за већину католичких фратара, који су обично више „добри Хрвати“ него истински кршћани. Екуменизам је на овим просторима остао без надахнућа.
* * *
О нашој браћи која вуче поријекло из муслиманских заједница овај пут не говорим, премда и они имају својих тешкоћа с поријеклом, припадношћу, подвојеношћу. Толико су страдали у овом посљедњем рату кривњом Срба и Хрвата, да их ваља пустити да залијече своје ране. Морат ће они сами рећи што мисле о себи, о становитим облицима реисламизације посве супротним властитим предајама, о виђењу вишенационалне Босне и Херцеговине. Кад за то дође час. А час можда већ долази…
* * *
|
|
Знам да примјери које сам наводио не могу промијенити свијест оних који су склони „етнички чистим“ категоријама. Навест ћу на крају поново Матоша, да подсјетим оне који слабо познају своје националне културе у које се иначе заклињу, како је могуће издићи се из говора оптужбе и хајке: „Какве би сврхе имала национална култура да се њом може користити само један народ. Оне вриједности које вриједе тек једној раси инфериорне су вриједности… Наша умјетност ће само онда бити национална, када буде европска“ (сви цитати о националној култури у овом огледу наведени су према Матошевим Сабраним дјелима, св. IV, стр. 268, изд. Загреб, 1973.).
|
|
Традиционални је национализам у нашим приликама обиљежен, на једној страни, србофобијом и антијугославенством, на другој, мржњом спрам Хрвата, Муслимана те особито „Шиптара“. Хоће ли наши провинцијални културни корифеји ишта научити из трагедије коју смо проживјели и која још траје? Сагледати колико су јој сами придонијели.
|
|
Задња измјена: 2005-12-17
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|