Са жаљењем, али и са великом тугом и сјетом разгледавао сам и читао нови „стари“ „Мост“. Јер, то ме је враћало у мој Бранковац гдје сам рођен и гдје сам провео дјетињство и младост, а враћало ме и на моју Луку гдје сам живио и становао 45 година. Враћало ме је у наш прелијепи Мостар и подсјећало на безбрижне и лијепе, али и на некад тешке дане, као и на многе и многе његове честите и дивне грађане. Написах да сам га читао са великом тугом и сјетом која ме раздире од прољећа 1992. године. А она је превелика и предубока, како ради варварског и његовог катастрофалног разарања, тако исто и неизмјерно више због страдања и патњи хиљада и хиљада његових грађана који својим животима платише љубав према своме граду. Истовремено, био сам радостан и охрабрен шта су остали многи његови грађани, људи чиста срца, разума и наума, који не сагеше главу и који једино тако хоће да живе свој живот. Захваљујући неким од њих поново се појавио „Мост“ – који они изградише и који ће, увјерен сам, допринијети премошћавању и обнови многих прекинутих веза, хтијења и идеја, а самим тим и бржем ублажавању и зарастању многих ужасних ратних рана, ублажавању вјерских и националних супротности, те обнови и стварању међусобне толеранције, повјерења и сарадње. Једном ријечју, успостављању људских животних односа, заједничког живљења и опстанка и боље будућности и просперитета града и свих његових грађана.
Дијелећи са вама та мишљења и жеље, још једном упућујем вам најискреније честитке и много успјеха уз срдачне поздраве.
До скорог виђења у нашем Мостару!
Бгд, новембар 1995. г.
Радмило-Браца Андрић, бивши градоначелник Мостара
|