|
Зејћир Хасић иако је за књижевно стваралаштво између осталога добио сљедеће књижевне награде: награда за причу листа Ослобођење Иво Андрић, награда за причу Зија Диздаревић у Фојници, награда за најбољу књигу пјесама за дјецу Дом младих у Тузли, награда за радио-причу, радио-новелу, радио-роман и радио-драму Радиа Федерације БиХ и БХ радија 1; спада управо у оне писце о чијим књигама се ријетко или готово па никако не пише.
У књизи приповиједака Борхес у аутобусу Хасић је сакупио новонаписане приче и новеле, направио строжији избор из раније књиге Сребрнина госпође Маријане, и приче настале према пјесмама из збирке Завјештање Зухдијино.
Мудрац, прича и причање отвара врата имагинарног свијета ове надасве оригиналне и веома занимљиве књиге приповиједака.
То вријеме из Хасићеве приче у коме су мудраци водили главну ријеч, као што и сам аутор рече је „врло давно вријеме“ али се око приче и причања ни данас није много тога промијенило; наиме и данас је спорно чија прича је испричана тако „да оног ко је слуша изведе из времена и простора у коме живи и пренесе га у вријеме и простор о коме се прича“; и је ли теже написати причу или пак саградити кућу којој нема замјерке.
Хасић зна одговор на то питање, он је наиме и саградио кућу и написао причу и то не било какву и не једну, него цијелу књигу прича сакривених међу корицама књиге необичног назива: Борхес у аутобусу.
У причи Кнегиња Ладанска, иначе препуној симболике и мијешања улога глумаца и оних које глумци на позорници играју, можемо осјетити како пулсира живот у Хасићевим јунацима и како су они на папир пренијети ликови животнији него што су то у стварности, јер Хасићеве приче и нису ништа друго до спој литературе, талента и живота. Или су већ доживљене или, што је чешћи случај и данас живе те се са њима сударамо на улици док они журе на станицу да купе карту за Б, непостојећи град из представе, као што то ради Мирна Малеш.
У Зејћировим причама налазимо право обиље детаља, карактерне ликове који све што чине, чине с разлогом и свака написана ријеч у причи, уистину ту треба бити.
У војсци су нас учили да добар познавалац географске карте када затвори очи и руком пријеђе по карти на столу „мора“ под прстима осјетити сва она уцртана брда, ријеке, планине, ливаде. Ако је то тако, а рецимо да јесте, и ако је у војничком претјеривању било и зрно истине, а морало је бити, Хасић је дефинитивно одличан познавалац карте људских карактера, јер ниједан његов лик није раван попут листа папира на коме су исписана слова него је управо обрнуто.
У дужој приповијести која се уз мало труда могла преточити у роман, названој Сасвим (не)обичан дан у животу Елеза Јаглице, (необичан назив, као што су и остали називи прича доста другачији од класичних на које често наилазимо у књигама приповиједака) својеврсној причи о умјетности, наилазимо на слике старог Загреба и пратимо живот једног студента компаративне књижевности који у Загреб долази на студије.
Хасићеви јунаци су по нечему осебени и другачији, они читају Бодлерову поезију, слушају Шопенове етиде, они су као слика са Модиљанијевог платна, радио у тим причама свира Шенбрунске кишобране.
Случајно знам да је прича о Елезу Јаглици написана доста давно и да се састоји од неколико прича које у овом случају функционишу као цјелина. Хасић иначе не бјежи од тога да дуго и пажљиво дотјерује своје текстове, да их по потреби крати и допуњава, да приче претака у драмске текстове и обрнуто, и ако је судити према броју награда које је добио на конкурсима широм бивше Југославије, и које добија и данас у квалитет тих текстова нема сумње.
Хасић ни данас не пропушта да своје приче шаље на разне конкурсе а то му понекад помогне или је боље рећи натјера га да напише нову причу.
Тешко је из ове књиге издвојити неку од прича па за њу рећи да је најуспјешнија јер би се тако огријешио о неку другу ништа мање добру, или баш ако хоћу неку да издвојим онда би их набројао све. Да труна не претјерујем увјерит ће се онај ко буде читао књигу, и одушевљавао се бисерним реченицама које се памте, ево неких од њих: „Више никада ме неће бољети путовање његових руку тајнама мога тијела, (Кнегиња Ладанска)“, „Пробудио се када је дан већ био у сваком куту собе“, „Зашто су нам ближи људи с којима дијелимо исту жалост него људи с којима дијелимо исту радост (Сасвим (не)обичан дан у животу Елеза Јаглице)“, „Деведесет посто љепоте свијету даје добро одабрана боја, исто толико му одузима погрешна боја“, „Изгледа да је раније моја душа била душа неког свица (Плаве фузе)“, „Само је Гула имао срећу да га Фаника унесрећи, јер свакога у животу унесрећи нека Фаника (Киша над Будимпештом)“.
„Поремети се однос између планета а да се не поремети између људи“, каже се у сјајној причи Киша над Будимпештом. Плаве фузе су опет једна другачија љубавна прича са одличном пјесмом међу својим редовима. У приповијетке се читалац толико унесе да му буде жао кад се заврше, а све се прије или касније завршавају.
Чак и када се Хасић игра са текстом, као што то чини у причи Борхес у аутобусу, он се не одмиче од свог начина приповиједања; слично је и у причи Човјек с погледом на брда или Кораци у поткровљу.
У једну књигу Хасић је сакупио значајан број веома успјелих приповиједака но зна ли се да је на некима од њих радио буквално годинама онда то није никакво чудо.
Хасић спада у писце који оно што имају да кажу – кажу то у својим књигама и не фале се по новинама, а Борхес у аутобусу најбољи је доказ да је ријеч о писцу који има шта рећи и то на оригиналан и непоновљив начин.
Његова књига дефинитивно неће бити од оних које ће пунити ступце за културу угледних нам часописа, али ће одушевити свакога ко је буде читао, с тога и не треба сумњати у њен неоспорни квалитет.
|