|
Како је историја сама по себи драма, Мартиновић није, док је исписивао ове биографске записе, испуштао из вида њене сложене драматске замајце, условљене смјенама владара, а тиме и промјенама друштвено-историјских прилика. Од Деветог вијека па надаље. До 13. јула 1941., слободарског датума.
Шта је за приређивача било важно?
За њега је било важно да кроз Записе истакне идентитет ове средине, која је пролазила кроз бројна мукотрпља, а да при том сачува културна и духовна добра – раритетне списе (Мирослављево јеванђеље, Октоих и друга), црквена и манастирска здања највише вриједносне скале, архиве и богате етно збирке. Државу као најважнији вид препознатљивости управо чини култура, а подаци које смо навели иду у прилог такве истине.
Кретати се мозаиком разних епоха, највећма негостољубивих (ратови), није нимало лако. Мартиновић је располагао способношћу да сваку од њих стави у одговарајући биографски рам, држећи се гледишта да изнесено буде поткрепљено валидним документом.
Наводимо да је црногорско слободарје прирођено епу и да је за њега било безброј провјера. Посебно то важи за нововјековну црногорску повијесницу, чији амблем траје и сја више од пола миленијума. С разлогом Мартиновић у предговору каже да јој је простор између неба и камена и да је њена историја сабљом и пушчаним прахом исписана.
Вјековима тако. Ниједан љетопис који се односи на Црну Гору није без хероичног записа. А хероизам је цијена слободе. Тражење права за свој живот. За ту сврху енергија се увијек ослобађа. Облик тога ослобађања најбоље је изразио Његош познатим стихом: Нека буде што бити не може.
Мартиновићева књига „Црна Гора“ истиче да се дух црногорске државе и националности не може доводити у сумњу. И да није од јуче. Приређивач наводи неумољиве документе о томе. Ријеч је о познатој одлуци Војнодемократског парламента Црногораца од 3. јула 1804. године, у коме се истиче да ће свим снагама бранити независност, коју су наслиједили од предака…
Кад смо већ код теме жртвовања, морамо истаћи да су чојство и јунаштво биле основне одлике Црногораца. За то је врста етичког апсолута, подвлачи приређивач, незаобилазна и трајућа. Као таква постала је узор другима.
Нећемо рећи да се овом књигом Мартиновић јавља у улози историчара. Он је струком везан за друге области, у првом реду за књижевност и историју црногорске културне баштине. Вјерујемо да га је овај други разлог навео да сачини књигу која је сабир нашег историјског и духовног насљеђа. Дакле, његово није било да истражује него да већ истраженим истинама, у виду биографске мапе о Црној Гори, да особен хроничарско-публицистички печат. Мартиновић је у тој области показао вјештину владања материјом. Не у смислу препричавања, како је уобичајено у тој врсти посла. Овдје је ријеч о врсном интелектуалцу богатог опсервацијског дијапазона и пробирљиве есејистичке мјере.
Композиција књиге диктирана је времепловом догађања. Свака обрађена јединица (а њих има 77), заокружено дјелује. Ширина осврта условљена је важношћу теме, што говори да је приређивач овог значајног издања, умио да успостави равнотежу у садржаном материјалу. Широј анализи је противстављена друкчија, ништа мање ефектнија, фокусација збивања. Мартиновић ју је назвао биографским записом, што он у ствари и јесте.
Један традицијом обузет миље, гдје све избија из врела епике, живо се одражавајући у бурним и дугим токовима историје, добио је у Мартиновићевом примјеру, модерну интерпретацију минуле историје. Тема је очито била привлачна, па зато и гравитира, у текстуалном смислу, пуној кохеренцији материје и израза.
Велика је предност историјску материју суптилно предочити читаоцу. Код оваквих дјелатних радњи често се запажа примјена шаблона. Као инвентиван интелектуалац Мартиновић историјском извору даје живо текстовно предочење, па се читалац у тој материји осјећа као кад је ријеч о фабулизованој причи.
Приређивач је подијелио књигу у два поглавља. Прво се „креће“ унутар саме историје, биљежећи у њој оно што се сматра темељним за црногорски идентитет. Друго поглавље посвећено је знаменитим странцима и њиховом мишљењу о Црној Гори и Црногорцима. Оба поглавља овог издања срећно су „легла“. Она су на духован начин употпунила цјеловит портрет наше вишевјековне државе, уважаване као земље стоичких врлина и исконске природне љепоте.
Као што унутрашња човјекова сила омогућује кретање тијела, то се и за Црну Гору може слично рећи. Њено богато историјско насљеђе, подарено слободарјем и дубоком етичношћу, представља инспиративан образац за виталан ход у будућност.
То би била, у сажетом облику, основна константа због које је Мартиновић приступио писању и уобличењу овог и оваквог издања. Остаје нам да кажемо да је то учинио у форми модерног евокацијског кључа.
|