|
У протеклих шездесет година Сарајево је још једном одољело и сачувало свој слободарски дух, захваљујући, међу осталим, и борби и дјеловању умјетника који без обзира одакле долазе овај град сматрају својим и идеја Колегијума је преживјела, а сурадња умјетника и града и даље устрајава. У налету све израженијих међусобних одвајања и затварања, појава у којима се очитују различити облици регионализма, локализама, партикуларизама, којима обилује наша реалност, сам град Сарајево и изложбено галеријски простор Колегијум артистикум још увијек представљају мјесто отворених сусрета за окупљање и размјену разноликих појединачних опредјељења и искустава.
Његујући концепт бившег Колегијума, заједничка изложба УЛУБиХ-а, УЛУПУБиХа и ААБиХ-а, представља годишњу синтезу умјетничких радова свих оних који судјелују у обликовању наше визуалне стварности. Ипак, попут сваке друге колективне изложбе овако хетерогенога карактера, а којима су често својствене и неусаглашености критерија и избора, ни ову не треба проматрати цјеловитим и потпуним пресјеком или документом достигнућа једногодишње умјетничке продукције. Овим се, наравно, не жели нити може умањити квалитет појединачних остварења и радова, те значај увида у карактеристике и смјернице даљњега трагања и развоја босанскохерцеговачке умјетности и њезине кореспонденције са оним што називамо свјетском ликовном сценом. Напротив, оваква манифестација која пружа могућности успоредби и сучељења, међусобних препознавања и разилажења, требала би управо добити на значају као средина провокације и потицаја на размјену мишљења, успостављање дијалога и једно ангажираније учешће како самих умјетника, тако и других протагониста који судјелују у реализацији изложбе. Тим прије, што се унутар сувремених умјетничких токова галеријским просторима неријетко оспорава статус и значај пасивних изложбених мјеста, али им се унутар таквих тенденција отвара могућност за тражење нове легитимације као активнога амбијента, у којему свој ангажман налазе и препознају не само умјетници, већ и умјетнички критичари, умјетничка публика и сви други културни чимбеници.
Чини се да један помало рутиниран и индиферентан однос према изложби и манифестацијама оваквога карактера, примијетан како у одазиву, тако и у понуди радова за селекцију, потреба за другачијим ангажманом ажурира. Не хотећи прављењу преференција или упућивању критике, јер то није ни намјена ни могућност овог текста, изложене радове УЛУПУБиХ-а издвојила бих као најхомогенију и најуравнотеженију цјелину, избалансиранога креативног и творачког чина (чему доприносе предности самога медија и данашња несумњива пропулзивност ове умјетничке области), селекцију радова ААБиХ, уважавајући тешкоће њихове презентације, као мјесто најјаснијих различитости идеја и најснажнијих индивидуалних обиљежја, али и највеће дискрепанције између ексклузивнога (идејнога и тек ријетко остваренога) и јавног простора, а изложбу УЛУБиХ-а као мјесто на којему би предложена промјена става и односа и требала отпочети, не само јер је УЛУБиХ међу удружењима и најстарије, већ што су промјена значаја и улоге визуалних умјетности, статуса класичних ликовних форми и третмана нових и другачијих обликовних могућности (мада сама изложба оскудијева радовима који излазе из оквира традиционалних техника, а више инвентивности одликује рад умјетника средње и старије генерације, него оних младих), те сва остала питања које намећу одлике сувременог умјетничког окружења овдје и најочитијим.
Зашто она подсјећања с почетка текста?
Колегијум артистикум представљао је своједобно напредан и иновативан умјетнички покрет са свијешћу о својој креативној снази, али и својој одговорности. За остварење једног препознатљивог културног амбијента и идентитета, појединачни и парцијални домети и остварења, ма како значајни и цијењени, нажалост су недовољни. Тек један цјеловитији помак, којему босанскохерцеговачка традиција и баштина још увијек могу понудити свјежу инспирацију и валидно искуство, а везивање за један датум симболичан повод, произвео би потребни амбијент у којему би и судјеловање, убило ком својству, на годишњој изложби „Колегијум артистикум“ представљао увијек нови изазов за пропитивање и потврду властите улоге и умјетничког постигнућа.
____________________
* О раду и програму покрета погледати у Зборнику текстова објављеном поводом Округлог стола „Колегијум артистикум“ (: Collegium artisticum) 1939-1989. у организацији „Сарајевске зиме“. |