Још мало о глобализацији. Прије двије године зет ми наручивао телефоном нови компјутер. Тражио сам да буде гарант америчке производње. Нађосмо рекламу која објелодањује снижење: комплет „Дел“ (: Dell) компјутер за 490 долара. Зет се зноји на телефону јер му продавац с оне стране поставља безброј питања. Он само одговара: да, треба и то; свакако, то му је неопходно у софтверу, он је новинар; обавезно и уграђен софтвер за имејл емитовање слика… Када је дошао пред крај наруџбе зет упита саговорника колико ће то све коштати и одакле му се јавља представник компаније? Тај рече: коштаће 1,150.00 долара умјесто почетних 490.00. А јавља се из Индије. О, побогу, зар се оригинал амерички компјутери продају телефонски из Индије? Да. Тако вам је то данас!
Ја сам мислио да је зет све то криво разумио. Али неки дан наручујем црну тинту за штампач мог „Дела“ (: Dell). Слатки женски глас из даљине пита ме која ми је шифра штампача, колико ми трака треба, који ми је број кредитне картице итд. Мени се њен изговор енглеског учини необичним, некако мекан, мазан. Питам је одакле говори, из које америчке државе? Из Индије, Калкута, вели она цвркутаво. Па, забога, зар ћете ми из Индије слати обичну траку за штампач чак у Чикаго. Ма не, добићете је из Солт Лејк Сити-ја (: Salt Lake City) у САД, а овдје је продајни центар.
Ето, то вам је та глобализација. Дијелови мог, а богами и вашег компјутера оригинал америчке марке произведени су у Индији, у Кини, на Тајвану, у Хонконгу, Мексику и другдје. Све по америчкој лиценци. Склапају се по потреби у разним земљама и испоручују наручиоцима на свим меридијанима земљине кугле.
Преберите и ви мало по кући. Можда је и у вас иста ситуација. Имам три телефона. Један је склопљен у Мексику, други у Јапану, трећи на Западно индијском оточју. Имам „претис“ лонац, онај што ради под притиском паре, произведен у Шпанији. Имам неколико ножева, сви су „маде ин Кина“. Имам „зептерово“ посуђе рађено у Њемачкој. Има ауто „даџ интерприд“ за који сам све до назад два мјесеца мислио да је „чисти Американац“. Па кад сам боље погледао у металну таблицу на спољњем оквиру предњих врата, видим на врху ознаку: „Маде ин Канада“. Запрепастих се! Мој „интерприд“ за којим сам пет година мислио да је расно и етнички најчистији Американац, постаде одједном мултиетнички и мултикултурни Канађанин!
Једна моја зимска јакна носи ознаку „маде ин Бангладеш“. Друга прољетна „маде ин Малезија“. Кошуља – „маде ин Пакистан“. Тениске – „маде ин Кина“. Једемо грчку фету, бразилски мед, хрватску „вегету“, македонски ајвар, босанску јуфку са Башчаршије, српску алеву паприку…
Али, уосталом, зашто се ја узбуђујем? Прије двије године постао сам амерички држављанин. Није шала – Американац. Али када ме броје у статистикама кажу „натурализовани Американац“. Односно „caucasian“ – изговара се „кокежен“ – посебна расна група карактеристична највећим дијелом за Европу. Направљен у Босни и Херцеговини. По мајци Колудер, по оцу Карабег. Један мој пријатељ у Мостару, Д.М., изучавао је поријекло људи у некадашњој Југославији. Тврдио ми је да су коријенити Словени сви они којим се презимена завршавају на „ић“. Капићи, Џелиловићи, Мујићи, Хаџиосмановићи, Куртагићи… А директног су османлијског, односно турског поријекла, они који немају то „ић“… Јагањци, Хеље, Карабези, Торле… Према томе, ја сам и по мајци и по оцу директни потомак Османлија. (Куку, да је то открио онај бојовник ХВО у логору Дретељ, који ме је упорно питао „Шта си, да ти све по балијском списку?!“ сасуо би ми одмах самокрес у главу).
Као таква генетска мјешавина „извежен“ сам, заједно са још 199.999 сународњака, на тло давно глобализиране Америке. Ми смо, дакле, такође посљедица вјековних глобалних свјетских ратова, глобалних генетских укрштавања, глобалних етничких чишћења и протјеривања из домовине и домова.
А ја се секирам што су ми потурили обични канадски лимени аутомобил под амерички.
Моји Мостарци би рекли: мани се ћорава посла, зевзече један! |