|
У Дневном листу прочитали смо 19. ожујка 2005. прилог господина Ивице Глибушића Лажна и уврједљива прича о краљици Катарини Косачи. Текстом се реагира на рецензију драме Катарина Косача – посљедња вечера, тисканој још у коловозу 2003. године у тешањском Центру за културу и информирање, коју је написао познати босански пјесник и критичар Атиф Кујунџић. Мада је читатељима Дневног листа додуше остало непознато како је насловљен и када је објелодањен Атифов текст у мостарског часопису Мост (а за успоредбу с ритмом тискања дневних новина, изашао је заиста врло давно, у јесен лањске године!), није пресудно за разумијевање проблема који господин Глибушић жели освијетлити и утемељити. Своје виђење драмског текста а супротива Атифову, темељио је дакле искључиво на рецензији – па из тог разабирем да се ја, као аутор драме, нисам ни позван умијешати у можебитну расправу коју отвара вриједни Глибушић. Ја сам написао драму, а не повијесно дјело. А књижевне чињенице започињу тамо гдје завршавају хисторијске. Знам да то господин Глибушић зна, али ипак ме преко удараца по Атифовим леђима позива и укључује у неку своју забринутост за приказ лика босанске краљице Катарине Косача, о којој он зна све, а ми – белчим – ништа! Због тога је уперио наднаслов изравно у моје чело: Прекрајање повијести у режији Ибрахима Кајана. Та Глибушићева тврдња очито не трпи приговора! Тако усмјерена, показује изразито неуобичајени смисао за стварање чудног знанственог контекста у којем би се ваљала испитати ’прекројена повијест’ у реченом драмском дјелу, које се изводи већ готово пуне двије године! Које повијести? Глибушић то недвосмислено истиче: босанске, јер њу аутори о којима говори не знају, па је, бар један од њих, прекраја. О тој повијести, „зачудно је“ каже, морали су дати своје мишљење „хрватски хисторичари у БиХ“. Остали су зналци очито давно изумрли.
„Хрватски хисторичари у БиХ“ би требали сецирати моју драму, донијети закључак и забранити њезино извођење. То додуше није нигдје написао уредник Дневног листа, јер то не би било у складу с чак ни с толико развиканим људским правима. Он би, промицатељ слободне мисли које не познају границе, тек забранио уредницима других гласила да ми дају простор за особито „проблематичне“ тезе које разастирем, примјерице, по страницама часописа Мотришта! Бојим се чак и помислити да у Мостару још увијек постоје људи који би спријечавали мишљење другог. Глибушић сигурно не мисли тако, јер кад би тако мислио, онда – поучавају нас јадне људске хисторије – оном Другом не би допустио чак ни живјети.
|