Ту опет долазимо до питања: коме требају нови сукоби? Наиме, иако на овом терену постоје снаге које своје политичко опстојање не могу замислити без тензија и пријетње сукобом (то је заправо и незамисливо) сваки иоле озбиљан војни аналитичар, чак и најратнохушкачкије расположен, зна једну истину, а та је да рата не може бити док су живе ове генерације које се сјећају свих методологија и технологија увлачења у рат. То су генерације које више немају илузија о томе како се ратом може ишта промијенити на боље, а ратовати се не може ако нисте у стању завести масе да се прихвате оружја. Ако аутори и нису изријеком спомињали рат већ СУКОБЕ, сама чињеница да се они етикетирају као НОВИ, упућује на то да се ипак на неки начин мисли на сукобе у којима би се пуцало.
А ако ове генерације нису за рат коме онда одговарају СУКОБИ? То је заправо питање које нас доводи до тога да предвиђања заправо нису пуке футуристичке визије већ сценарији, који се праве у кухињама у којима је главни зачин цианид. Зато, ма како гладни били, ма како нам било тешко, немојмо прихватити бесплатну помоћ у јелу зачињеног цианидом, јер, барем толико знамо, тај зачин нужно води у смрт.
Питање улоге медија, пак, овдје се намеће као питање које такођер треба подробније размотрити. Наиме, можемо разумјети уреднике новина и листова који се налазе на тржишту тј. њихову потребу да бомбастичним насловима скрећу позорност потенцијалних читатеља на занимљиве, интригантне, сензационалне садржаје, али остају ту отворена два питања: 1. зашто се ми палимо на такве наслове? и 2. имају ли право медији на било који начин узнемиравати јавност, а за мене је зазивање ратова и сукоба, нарочито на насловницама и узнемиравање јавности и стављање у службу оних сила у друштву које живе од рата и увијек се баве ратнохушкачким работама које се не могу провести без медија.
|