Након дуге и предуге, пасје зиме, прољеће је у мостарску „валу“ дошло као божији дар. И нагло! Васколика природа, наједном, као да се заодјенула неким посебним сјајем. Зеленило је постало зеленије, бијело бјеље, црвено црвеније, жуто још жуће…
Али, овај варави април не дозвољава машти вашег колумнисте и мостописца да се разбукта. Он се боји да, од оволико уводника у „Мосту“ – које исписује из године у годину, из мјесеца у мјесец (а ево се примиче и 100-ти (стоти) број нове серије овог часописа), од вас поштованих читалаца, доказаних мостољубаца, не начини – мостомрсце.
На тај би начин он објесио себи о врату камен који би га вукао земљи до краја живота. Ако Бог заиста све може – кажу, да може, молио бих га да то не допусти, никад, па макар се све друго протумбало!
Бајрактари мржње. Јер, он је према мостомрсцима вазда осјећао неискорјенљиви презир. Исто као према босномрсцима и мостаромрсцима. А има их, изгледа, и данас као и прије десетак-петнаест година. Накотили се свуда.
Препознајемо их међу нашим политичарима кад на својим сесијама ћеретају, препознајемо их у медијима, у уредима и кафанама, на улицама и стадионима. Кад би њима, бајрактарима мржње и хаоса препустили – они би све нас, Бошњаке, Србе, Хрвате, Јевреје и др. потаманили као бубашвабе. Они немају милости ни према коме, ни према свом народу, камо ли према овој земљи кроз коју су протутњала сва могућа насиља, окрутности и звјерства.
Социолози и аналитичари тврде да тих мостомрзаца и босномрзаца има у свим срединама. И међу старовјерницима и нововјерницима, међу атеистима и бившим комуњарама, есдеаовцима, хадезеовцима, есдеесовцима. Има их и међу странцима, представницима међународне заједнице, о-хо-хо!
Боже, како се некада, у старом систему, с оваквим типовима могло лахко и једноставно борити, а како је данас све замршено и теретли. Али, ваља се с њима хватати за гушу, па коме опанци, коме обојци.
|