За разлику од, првобитног рефлекса карикатуристе, да што брже и што ефикасније регистрира разлику између реагирања окошталог човјековог духовног склопа и сувремености, Хасан Фазлић уочавајући фактуру гротескног као континуитет човјекове настраности, иде на минуциозну дефигурацију и тако добија умјетничку слику. Разумљиво, Фазлић тако доживљава испуњење, али и доводи у питање нашу истини несклону рецепцију. Није привлачно, ни похвално по нас то што можемо видјети. Суочавање с истином, увијек производи више питања него што даје одговора.
Тако се и догађа, скоро, па невјеројатна ствар: док сликари настоје направити скицу или нацрт, човјек којега сматрамо карикатуристом прави слике. Уствари, ако се обратимо неким умјетничким традицијама које су пуно старије од еуропске, напримјер: јапанском сликарству, видјет ћемо како дубоко у њему укоријењен и инсталиран управо тај рефлекс који опстаје у Фазлићевом раду. Ако погледамо нацрте сјајних цртача Ропса, Лотрека (: Lautrec), или Родинове цртане студије, уочит ћемо као прво да нам дјелују карикатурално, мада то у коначном исходу није тако.
Сасвим сувремено одјекује изврсна Бодлерова (: Baudelaire) студија о карикатури и то баш као енергија и освјетљење које се шири око радова Хасана Фазлића.
Коначно, присјетимо се сјајних цртежа из Алтамире, али и оних, виђених на стијенама у Африци и Аустралији.
Уствари, претходно казано недвосмислено сугерира да је карикатурист и умјетник Хасан Фазлић, осим изнимно талентиран и вриједан – врстан психолог, јер, фигурација његове слике затвара човјеков унутрашњи духовни склоп, а одбијајући сликати царево рухо – цара оставља голог. По ризику који преузима, његова опција је изузетно одговорна, али исход је високо вриједан и племенит.
Хасан Фазлић је више, него ли иједан умјетник распет између свога идеала и затечености стварношћу. Његова умјетничка синтеза гротескног, истодобно је тенденциозна и фантастична и управо то: чини је одрживом и непорецивом у коначном исходу ма како га гротескно и упитно доживљавали.
Хасан Фазлић је међу ријетким умјетницима који човјека настоје сагледати у укупности његовога бића и увјетованости коју производе други људи, окружење и универзум. Хасан Фазлић је блиставо успјешан у том стравично тешком и одговорном походу и прегнућу.
Ова сјајна књига, МОНОГРАФИЈА аутобиографског типа, која је повод овоме тексту и проговору, приређена и дизајнирана од самога аутора, има све одлике Фазлићевог брижљивог и истрајнога рада. Све је у овој књизи постављено гдје треба, примјерено и сврховито, с мјером човјека који четрдесет година опстаје снагом свога дара и рада у самом врху једне, умјетнички изнимно тешке и захтјевне опције.
Апострофирајући своје поријекло, на самом почетку књиге, Хасан Фазлић доноси своју знамениту карикатуру рудара под шљемом испред хљеба са седам кора и посвету: Мајци Мејри, оцу Хусеину и рударима Креке. И, мада ово може личити на излишну сентименталност, у самој суштини то исцртава цјеловитост и досљедност Фазлићевог људског и умјетничког пута, већ на самом почетку. Хасан Фазлић је у своме животу могао радити било што, али увијек би то што ради – обављао рударски одважно до испуњења и пребацивања норме.
Књига доноси обиље изванредно квалитетних репродукција слика и карикатура из фундуса радова Хасана Фазлића током његовог четрдесетогодишњег ангажмана, као и биографских података и фотографија, признања за постигнућа. Књига тако свједочи о високој цијени коју сваки човјек предајући се остварењу своје идеје – плаћа Животом.
Књигу подржава серија изванредних текстова преведених и на енглески језик, а које су писали најбољи зналци ликовних умјетности и културног живота у нас: Сулејман Босто, Исмет Мујезиновић, Мухарем Первић, Влада Булатовић Виб, Енвер Мехмедбашић, Лука Павловић, Нихад Агић, Иван Ловреновић, Ханес Г. Мајер-Хохенстеин (Hannes G. Maier-Hohenstein), Феликс Пашић, Ферид Софтић, Војислав Вујановић, Решад Хасановић, Вернер Меир-Леко (Werner Meir-Lechot), Вефик Хаџисмајловић, Ћазим Сарајлић, Мирко Амадео и др.
Кроз ову књигу хуји и тутњи четрдесет година живота и рада сјајног човјека и умјетника Хасана Фазлића, а испред нас дефилира бескрај јада, биједе и несналажења кроз које смо пролазили, а да зелене гране нема ни на видику.
Књига, као у силовитом финишу и крешченду завршава сјајним поглављем: Сарајевски пакао / Sarajevo’s inferno, уствари, блиставим илустрацијама стихова: Етничко чишћење – Благе Димитрове; Јадни Толстој – Изета Сарајлића; Јеврејско гробље – Изета Сарајлића; Тако смо неспремни ушли у овај рат – Изета Сарајлића; Судбина – Благе Димитрове; Годишња доба – Ђорђа Славнића; Леш – Семездина Мехемединовића; Сарајевска Молитва – Абдулаха Сидрана; Будућа прошлост – Мариа Сушка и Епитаф жртвама агресије на Босну и Херцеговину – Хусеина Тахмишчића.
Књига доноси и један број већ знаменитих илустрација које смо својевремено видјели у књизи Једна мама и дванаест синова за коју је стихове писао Алија Хасагић Дубочанин, овдје у одјељку Добри а монструми / The good ones but monsters. Ту је и један број незаборавних илустрација из Фазлићеве књиге Босна сама на свијету / Bosnien allein auf der Welt – које су као изложбена поставка прошле свијетом у временима најтежим по Босну и Херцеговину у њезиној хисторији – када је Хасан Фазлић својим ненадмашним талентом, дјелом и свјетским угледом умјетника ширио истину о агресији на Босну и Херцеговину.
Све у свему: драгоцјена Књига, Хасану Фазлићу, његовом дару и умјетничком угледу примјерена, а нама и нашим наравима на непоновљив начин – слична сасвим.
19. студеног/новембра, anno Domini 2004.
|