|
 Ихсан Ицо Мутевелић био је човјек дјела. Најбоље године свога радног вијека уложио је у раду на уобличењу животног прегнућа којем је дао име Прва књижевна комуна у Мостару. Назив ове издавачке куће подсјећа нас на сразмјерно дуго раздобље социјализма у прошлости земаља на славенском југу, али је ово прегнуће било заправо изразито предузетничко и дјело је појединца, Ихсана Ице Мутевелића, што је било супротно колективистичком духу који је владао у то вријеме. Данас, суочени са чињеницом да Ице Мутевелића више нема међу живима, ми, који настањујемо овај пролазни свијет, питамо се о његовом наслијеђу међу културним посленицима Мостара и Босне, али и шире, међу онима којима је заједничка црта по којој се препознају и окупљају љубав за књигу. Ицино опипљиво наслијеђе везано за књигу представља неколико десетина наслова који су објављени под именом и знаком Прве књижевне комуне у Мостару у готово четвртстољетном животу и трајању ове издавачке куће. Неколико од тих наслова представљају, свака у свом подручју, култне књиге, вишеструко значајне: Камени спавач Мака Диздара и Писма из Азије Зуке Џумхура, за подручје књижевности, Умјетност мултиоригинала Џевада Хозе, за подручје ликовних умјетности, На камену, у Почитељу Иве Андрића са цртежима Зуке Џумхура те 101 севдалинка са цртежима Сафета Зеца за библиофилска издања, фотомонографија Мостар за подручје издаваштва примјереног различитим културним, тематски усредсређеним потребама. Међутим, све остале књиге које је Ицо објавио у Комуни приређене су једнако брижљиво као и побројане, на разини ликовно-графичкој те лекторско-редакторско-коректорској, дотада невиђеној у босанскохерцеговачком издаваштву: одабрани наслови из дјела А. Шантића, С. Ћоровића, А.Б. Шимића, сонети С. Куленовића, романи И. Ловреновића и Б. Аликадић, те лирика и проза још низа савремених босанскохерцеговачких писаца. Потпуном преданошћу књизи, са замишљу да је и ликовно, и графички, и лекторско-коректорски уобличи на врхунски, најбољим искуствима савремености примјерен начин, Ихсан Ицо Мутевелић се издвојио у тадашњем бх издаваштву и на достигнутој висини се одржао тих седамдесетих и осамдесетих година протеклог стољећа. Посвједочила су то и признања стручне, издавачке јавности, која је Комунине књиге одмах уочила и одговарајућим признањима попратила њихова достигнућа на главном мјесту тадашњих окупљања те врсте, на сајму књига у Београду.
Дио наслова које је Ицо објавио у Комуни саставни су дио пријатељстава које је Ицо проживио са неколико водећих бошњачких писаца, у чему има значаја и симболике који досада нису довољно истицани. Наиме, сазријевање и дјелатно потврђивање водећих бошњачких писаца Ицо је попратио у издавачком смислу на најбољи начин. И као што су Меша, Мак, Скендер и Зуко Џумхур заокружили шездесетих и седамдесетих година дјела врхунске вриједности, те не само да су освојили и на ноге подигли тадашњу Југославију, него је постајало очито да тиме бошњачка књижевност одсудно хвата корак са Европом – тако је и Комуна била достигла европске стандарде у приређивању и опреми књиге захваљујући, прије свега, Ицином преданом бављењу књигом, при чему је, без предрасуда, окупљао сараднике и трагао широм тадашње заједничке државе – за најбољим зналцима свога посла у ликовно-графичкој дионици издавачког подухвата.
|
Мостарски ликовни времеплов: Зуко Џумхур, Мустафа Пезо (стоји), Салко-Брацо Пезо, Ранка Мутевелић, Ицо Мутевелић и Сулејман Челебић
|
|
Дирљива су Ицина пријатељства са истинским првацима бошњачке и босанскохерцеговачке књижевности: Хамзом, Скендером, Маком, Зуком и посебно Алијом Исаковићем. Ицо се са дјечачком искреношћу (пре)давао својим пријатељима, при чему разлике у годинама ни у којем смјеру нису биле никаква брана: самозатајно је указивао пуну пажњу побројаним књижевним великанима, али и онима чијем је сазријевању био непосредним свједоком (Алија Исаковић и Иван Ловреновић, напримјер). А онда им се одуживао, или боље речено: задуживао их је изванредним издањима њихових дјела у корицама књига над чијим је приређивањем и опремањем даноноћно бдио.
А када је наступио најновији крвави пир у овом дијелу Балкана, Ицо се затекао на удару оних који су хтјели Мостар само за себе. У прогонству се нашао нарушеног здравља од оних истих мрачних сила зла које су у свом недјелу хватале залет још у давним годинама када је издавачко-књижарско прегнуће проводио у дјело један од Ициних претходника и узора на мостарском подручју: Мухамед Бекир Калајџић са својом Првом муслиманском накладном књижаром и штампаријом. У свом наступу Ицо је имао ону исту врсту одлучности захваљујући којој је његов предак по издавачкој линији Мухамед Бекир Калајџић циједио Мусу Ћазима Ћатића, па томе благодарећи имамо данас у рукама једину за живота у корице састављену књигу Мусиних пјесама, низ пријевода те бројне драгоцјене Ћатићеве пјесничке прилоге у часопису Бисер, све побројано у непосредној вези са Калајџићевом мостарском претходницом „књижевној комуни“, Првом муслиманском накладном књижаром и штампаријом. Једва да има нешто буквално слично, али у свом дубљем значењу на однос Калајџић-Ћатић подсјећају издавачка прегнућа у којима је Ицо истински Калајџићев насљедник у неподмитљивој вјерности књизи. Има нешто од тога чак и у односу великих пријатеља Ихсана Мутевелића и Алије Исаковића у примјеру рада на најзгуснутијој и најупечатљивијој књизи путописа у бошњачкој књижевности, исаковићевски шкрто названој Једном: Алија је одсједао у Ицином и Ранкином топлом дому и када је оних мјесеци прије петнаестак година долазио у Мостар из Сарајева да би присуствовао расправама на суду у вези са тужбом коју је подигао против Ице због кашњења у излажењу књиге о којој је ријеч. Од Ице су, као и од његовог претходника Калајџића бјежали нерадници, варалице и лицемјери. Он сам се опијао радом и није себе штедио ни у оним тешким повратничким данима када је – преживљавајући срчане ударе у врелом мостарском љету и у скромном хотелском смјештају мостарског „Бристола“ правио радни кутак за будућу књижарску и издавачку кућу, која ће понијети назив „Мутевелић“. У том простору, као и у подстанарским уточиштима која су он и његова вјерна Ранка настањивали до повратка у дом на трећем кату зграде на радобољској ади под Хумом из којег су протјерани у прогонство, обнављао је прекинута прегнућа, сањао је нове књиге и привео је крају три нова-стара рукописа (Кубино Штиво о Босни и Херцеговини, прерађену Хасандедићеву књигу о Споменицима културе у турско доба у Мостару и нови избор за библиофилско издање књиге 101 севдалинка), а досањао само ново издање фотомонографије Мостар, коју је – докраја нарушеног здравља, са беспримјерном упорношћу – завршио у дане светковине поводом враћања обновљене Ћуприје грађанима Мостара и мирољубивом свијету. Ихсан Ицо Мутевелић радио је на књизи (можемо овдје додати: и књижари, која је по његовој замисли требала подржати и подржавала је његов издавачки вакуф) дословно до посљедњег даха. Устао је иза радног стола те јесење вечери и од потрошености организма одсудно пао. Тако је завршио живот човјек који је часно оправдао значења и имена, и презимена: доброчинитељ који је најбоље године свога радног вијека провео у подизању књижевног вакуфа. Он, највећи дионичар „колективне задужбине библиофила“ оставио нам је у трајно наслијеђе непроцјењиво благо: високо достигнуте стандарде у уређивању књиге. Учинимо све да у раду на књизи будемо достојни овог човјека и његовог дјела!
|
|
Задња измјена: 2005-05-07
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|