|
 Са истинском љубављу, дубоким поштовањем и евидентним разумијевањем умјетности Јована Бијелића, др. Смаил Тихић (о, како се судбина зна круто поиграти са људским судбинама: овај човјек, који је толико придонио развоју духовности ових простора, сада, у дубокој старости, пребива сам, а да се нико не сјети да му упути неку лијепу ријеч), написао је о овом умјетнику монументалну монографију у којој је моћно осјенчен и његов карактер, и његове животне путање и разноликост опредјељења којима се приклањао у дугом стваралачком вијеку. Био је сеоско дијете. Рођен је у селу Колунићи, у непосредној близини Босанског Петровца, у којем ће, касније бити рођен и Хакија Куленовић (кога ће прихватити као свога, када се одметне од свога дома); Скендер, а онда и Мерсад Бербер. Отац Илија био му је намијенио сличну свећеничку судбину, јер је у породици одржавана та традиција, али се точак судбине окретао на супротну страну: умјесто свећеничке хаље, он учи сликарство у приватној школи Чеха Јана Карела Јаневског, а онда, као стипендиста Српског просвјетно-културног друштва „Просвјета“, одлази у Краков на сликарске студије.
Трагање за сопственим индивидуалитетом
Било је то једно од мистичних провиђења које је управљало судбином овог крајишког сељачета, јер су се у Кракову испреплитали многи одјеци ликовних збивања у Европи с којим се Бијелић упознавао „на лицу мјеста“. Уз то, имао је за учитеља Јозефа Панкиевића (: Pankiewicz) који је код својих ученика развијао свијест о трагању за сопственим индивидуалитетом и, најзад, упутио је Јована Бијелића да оде на само извориште свих збивања у европској умјетности – Париз.
Код Јована Бијелића се јасно раздвајају личност и умјетник, али су и један и други фасцинирали околину у којој се кретао. Био је и боем и сликар, и кажу, ни о једном сликару није било толико анегдота као о Бијелићу и „све су пуне симпатије – истичу његову доброту, његову боемску и боемски духовиту негацију конвенција“.
Живот је за њега био чуђење, гледао је у њега са дивљењем. „Увјерен у његове вредности, готово слеп“, изговорио је ријечи које смо ставили као мото нашем запису. Записано је о њему и ово: „Причао је занимљиво, његове ријечи биле су обојене хумором и блискошћу“.
Пут до крајње оданости природи
У своме стваралачком луку прошао је кроз неколико фаза. Почео је са сезанизмом до којег је дошао преко краковске академије на којој је сазријевао као умјетник да би, преко Сезана ушао у простор модерне умјетности, прихватао поетику модулирања тоновима, што ће до пуног изражаја доћи за вријеме његовог боравка у Бихаћу, 1918. и 1919. године. Свој однос према природи извео је на разину рационалног, пажљиво, прорачунато је наносио боје, површину платна дијелио на планове да би савладао простор и изградио атмосферу. Све је то оличено на платнима „Шумски предио“, „Бихаћ“ и „Босански предио“.
Слике су рађене широким потезима који су се слијевали у тонове зеленог, праћене љубичастим. Са овим дјелима је наступио на својој првој самосталној изложби у Загребу 1919. године. Исте године ће пријећи у Београд, кратко вријеме ће се предати апстракцији, затим закорачити у просторе експресионизма. Међутим, то није био експресионизам социјалне ангажираности, он се изражавао у „напетости форме, драматичној атмосфери и у потпуно одбаченој или распричаној теми“.
Сусрет са експресионизмом Јован Бијелић је остварио приликом боравка у Прагу, Дрездену и Берлину, гдје је био упућен на тромјесечно усавршавање као сценограф. Кратка приклоњеност апстракцији омогућила му је да схвати „космички свет слике“, да дубље продре у саме законске слике, да упозна њена својства и могућности. Уз то, то му је омогућило да се ослободи сезанизма, али је много значајније да је он, кроз искуство, које је стјецао градећи своје апстрактне пејсаже са козмичким односима, доспио до реалног свијета, а мистика која је исијавала из унутрашње конструкције природе довела га је до крајње оданости природи, коју ће, у наредне три године устрајно сликати. Најбоља дјела ће му бити слика „Вареш“ и „Слика са села“, у којима ће доћи до изражаја чежња према предјелима родне Босне.
Нова развојна етапа је трајала од 1926. до 1930. године, и у том периоду ће се код њега развити лирски односи са природом, материјалом и животом, радиће бројне актове, али ће посвећивати одређену пажњу и пејсажном сликарству и тада ће настати његова „Козја ћуприја“.
Слике којима влада раскошан колорит
Стваралачка имагинација Јована Бијелића је посједовала протејску снагу, потребу непрестаног мијењања, никада се није задовољавао освојеним, крчио је путеве даље. И тако је, од 1930. до избијања Другог свјетског рата, Јован Бијелић био преокупиран бојом као самосталним реалитетом слике. Био је то врхунац његових стваралачких домета. Његовом сликом влада раскошан колоризам. Он, истина, никада није на платно истискао боју директно из тубе, боју је увијек припремао на палети, па ипак, његова је боја посједовала блиставост, била интензивна и сочна. Снагу једне боје чинио је видљивим тиме што јој је додавао бијеле или црне и он је тај поступак развио у широку игру валера. У овом периоду он уводи у своје сликарство и линију и, комбинујући боју, валере и линију, он је стварао раскошну синтаксу своје слике. Линија је била нужна да би зауставила ширење бојене површине, прерасла у контуру да би одредила облик или простор. Тим комбинирањем ових елемената изградиће и своју слику „Сарајево“.
|