|
Њему је име било Хамид а њој Даница. Упознао сам их давно, још прије него сам кренуо у школу. Становали су у приземљу куће у коју сам доселио са непуних шест година. Ни након готово педесет година од тада не могу одгонетнути шта ме то привукло њима, чак ни због ког од њих сам почео непозван улазити у њихов дом. Сигуран сам да то нису била њихова два сина, Јосип и Салкан. Били су неколико година од мене старији, пристојни момчићи увијек спремни да ме прихвате као партнера у игри или попут старије браће заштите од дјеце из улице која ме првих седмица по досељењу нису радо примали у друштво. Врата малог, једнособног стана у који се улазило из заједничког дворишта нису се затварала готово никад. Од ранога јутра па до гашења свјетла. За љетних врућина, чак и ноћу, то су двориште претварали у додатну собу. С првим лијепим данима ластавице су се враћале у гнијезда под стрехом а стол и четири столице од плетеног прућа из приземног стана пресељавали у двориште. Ручак, вечера, поподневне кафице, чак и редовни Хамидови акшамлуци одвијали су се пред очима станара куће у улици уз ријеку. Као на отвореној позорници неког авангардног театра, већ послије првих неколико дана разлика између актера и публике би се брисала а рампа нестајала. Свако ко би закорачио на сцену, уласком у двориште постајао је дио представе, епизодиста или статиста. Хамид и Даница ту су маратонску претставу до краја носили на својим леђима, спонтано, потпуно природно, управо онако како то раде врхунски глумци, мајстори импровизације у игри без задатог задатка и наученог текста. Бар једно од њих стално је било ту, пред нашим очима, у заједничком дворишту једнако као и у њиховом малом стану чија су врата увијек и за сваког била отворена. О њима и њиховим животима сви из улице су знали све. Или су бар тако мислили.
Дана је, тако ју је Хамид од миља звао, била кућаница. По цијели дан на ногама, све је послове свршавала с лакоћом, често с пјесмом на уснама. Не сјећам се јесам ли је икада видио а да преко хаљине није имала цицану прегачу што се везивала око врата и на леђима. Тако обучена одлазила је и у трговину и на пијацу. Нисам сигуран да је гдје друго уопће и ишла. Била је пуно млађа од Хамида и прије него је дошла за њега није била удавана. Кад ју је довео из Осјека, једном руком је носила мали картонски кофер а другом за ручицу водила седмогодишњег сина Јосипа. Хамид, како се причало, до тад, иако четрдесетогодишњак није био жењен. Двије седмице потом вјенчали су се.
Од тога су дана и Дана и Јосип имали исто презиме. Хамидово. Двије године касније, једног јутра све троје у својим најбољим, празничним одијелима, Хамид са обавезним шеширом на глави, низ улицу су се упутили према жељезничкој станици. Увече их се из Зенице вратило четворо. За Хамидову десницу као за сидро чврсто се држао плавокос мршав дјечак, Јосипов вршњак Салкан, ратно сироче из источне Босне, без иког свога. У једном дану добио је и оца и мајку, чак и брата. И родни лист.
|
Садко Хаџихасановић, Торонто, Канада: CD-1, акварел
|
|
Хамид није био запослен. Није попут осталих очева из улице свакога јутра одлазио из куће са завежљајем – доручком под руком. Једнако тако није ни дане проводио у кући. Повремено је, са два кофера у рукама одлазио на пут. Избивао је кад дуже – кад краће, да би се послије неколико дана, обично ноћним возом, опет с коферима у рукама враћао Дани, Јосипу и Салкану. Није се знало куда путује. Није то знала ни Дана, или бар ту тајну што је изједала цијелу улицу није никоме хтјела одати. Као да ни одлазио није, при повратку би га увијек спремљени чекали мезе и флаша љуте. Зими, на столу крај сећије уз прозор према улици и ријеци, љети у на столу од плетеног прућа у заједничком дворишту. И тако сваке вечери кад није био на путу. Понекад су се сједељке уз љуту знале отегнути до дубоко у ноћ. Свако је био добродошао.
О својим путовањима није говорио, чак ни при пићу. На упорна пропитивања одговарао би да је трговачки путник. Оно што купи у граду прода на селу, купује гдје је јефтиније, а прода гдје је скупље, ради сам за себе, нема ни шефа ни директора, сам себи одређује и радно вријеме и плаћу и годишњи одмор. Јесу ли животни стил или привид слободе који је расипао свуд около били разлог љубоморе и узрок гласина што су се почеле ширити улицом? Почели су га оговарати. Најприје мушкарци међу собом, па пред властитим женама. Наставиле су жене, гдјегод и кадгод су стигле. Да пуно пије, опија се, да то с његовим послом и путовањима нису чиста посла, да је био у затвору, на Голом отоку, официр отпуштен из војске, женскар и развратник, ради за Удбу…У свему томе било је истине и сви су за то и од раније знали, но откад су почела оговарања о том се говорило тихо, испод гласа, конспиративно, удвоје или утроје. И тако изговорене морале су доћи до његових или бар Даниних ушију. Он је и даље сваке вечери акшамлучио уз мезе и флашу љуте, а на зиду у кухињи још увијек је висила његова фотографија, у официрској униформи с капетанским чиновима. Лако се при пролазу кроз двориште могла видјети кроз увијек отворена врата њиховог стана. Наставио је путовати, одлазио и враћао се кући са два велика кофера, а ја сам и даље свакодневно био код њих у стану, играо се с Јосипом и Салканом и заједно с њима радовао се шнити домаћег круха намазаној шиповим пекмезом спремљеним Даниним рукама. Никад ни прије ни послије ријеке гласина нисам Дану видио уплаканих, црвених очију, замишљену и тужну, нити трагове шибе на ногама њихових синова. У то доба није то била ријетка слику у домовима мојих другова из улице уз ријеку.
Једнако изненада, како је и почело оговарање је и престало. Вјероватно бих га заувијек заборавио да се неколико мјесеци касније, управо пред крај школске године; ја сам био у шестом разреду а Јосип и Салкан на првој години заната, није збило нешто што је сјећање на Хамида и Дану заувијек урезало у моје памћење.
Хамидово путовање од само једног дана. Никад раније се то није догодило. Вратио се јутарњим возом, без кофера, нерасположен и шутљив.
И као никад раније с акшамлуком је започео ујутро. Није прекидао пити.
Цијело јутро, цијели дан, цијелу ноћ. И још један дан и још једну ноћ. Ништа није говорио, нити га је Дана шта питала. Односила је празне и доносила пуне флаше. Мезе није ни дотакао. Трећега дана је устао од стола и мирним, сигурним кораком, као да није попио ни чашицу, изашао из дворишта на улицу, па преко, до обале ријеке. Обувен и обучен, спустио се до воде и загазио. Љето је било и вода му је досезала тек до изнад кољена. Корачао је узводно загледан предасе, повремено се сагибао, и са дна вадио облутке. Сваки је пажљиво, дуго загледао, вртио у рукама, неке враћао у воду а неке избацивао на обалу. Кад је изашао из корита ријеке покупио је камење у нарамак и однио га у приземни стан. Нико од знатижељника скупљених на обали није се усудио упитати га ништа. Ни он није осјетио потребу никоме ништа објашњавати. Кад је камење пажљиво опрано и посушено заузело је мјесто на дасци прозора уз ког је увијек сједио кад је био у кући. Ту сам га и ја први пут видио кад сам се по навици сутрадан, одмах по устајању, нашао у њиховом стану. Долазио сам по другове. Било је ферје, са Салканом и Јосипом цијеле дане проводио сам на брду изнад улице или на ријеци. Не знам због чега, камење ме на први поглед заробило. Напросто нисам могао очију скинути с њега. Обли, јајолики, различито велики, од песнице до дјечије главе. Бијели попут љуске јајета. Користио сам сваку прилику да се што дуже задржим у њиховој близини.
|
Драгана Анђелић: Нар, бакропис
|
|
Хамид више није путовао. Није више ни акшамлучио. Новца им је убрзано понестајало. Запослила се Дана. У мојој школи. Ноћу је чистила учионице, дању радила у властитом дому. Чистила и прала, кухала, за синове и Хамида бринула и трудила се да им ништа не усфали. Хамид је по цијеле дана сједио на сећији уз прозор загледан у своју необичну колекцију. Једног по једног узимао би у руке, дуго их држао, миловао, шапутао им. Недуго послије почео је гласно с камењем разговарати. Надјевао им је имена. Највећег је звао именом Есма, с њим најчешће и најдуже "разговарао". Подземно врело гласина поново се отворило. Говорили су да је полудио, претјерао с пићем па остао без памети. Родитељи више нису благонаклоно гледали на моја залажења и све дужа задржавања у приземном стану. Но, нису ми то изричито ни забрањивали. Користио сам то. Најрадије сам тамо одлазио увечер кад је Хамид био сам у стану. Дана је тада била у школи а моји другови, Јосип и Салкан одлазили на корзо покушавајући да у мимоходу улове поглед неке цуре о којој су послије маштали, све док их у мраку собе и топлоти постеље сан не савлада. Моје присуство није сметало Хамиду. Нисам био сигуран ни да ли га је био свјестан. Тек понекад, кратак бљесак у његовим очима, које су се сваким даном све више мутиле и гасиле, будио је слабашну наду да зна да сам ту, с њим у соби. Чак и тада је, без имало зазирања непрекидно разговарао с камењем на прозорској дасци.
Из тих сам Хамидових монолога сазнао о њему много више од свега што се могло видјети кроз отворена врата у приземљу или чути у форми повјерљиве информације изговорене тихим гласом у четири ока. Одмотавао је, сам пред собом властити живот, епизоду по епизоду, попут новинских романа у наставцима.
Понекад, кад се присјећам тог периода мога дјечаштва, помислим да је та прича гласно причана ради мене. Неком је морао повјерити како не би заједно с њим отишла са овог свијета. Али, зашто мени? Због моје младости и жеље да што дуже остане запамћена? Вјеровања да неко доиста живи све док су жива сјећања на њега?
Заиста, био је Хамид и партизан и официр, чак и удбаш. Био је и у затвору и на Голом отоку. Све то је бујица оговарања већ раније била избацила на површину. Оно битно, непознато, ником не казано, тешко се пробијало и споро израњало. Трајало је неколико мјесеци.
Рат му је однијео цијелу породицу. У родноме селу дочекало га је згариште родитељског дома. И Есма. Кад је с партизанима пет година раније одлазио, имала је тек дванаест, десет година мање од њега. Дотрчала је до колоне, дала му замотуљак па се трком изгубила. Везена марамица. Двије ријечи извезене свилом :" Чекам те." Дочекала га је. Оженио се и повео је са собом, назад у Београд. Три године. Једине три. Све прије и све послије биле су само патња. Четврте, хапс, истрага, Голи оток…Седам година. Док је он робијао, разбољела се и умрла. Вратио се у Босну и настанио далеко од родног краја.
Из дана у дан причао је све мање, шутио дуго, понекад данима. Гасио се на очиглед укућана, пред мојим очима. Десетак дана прије краја престао је разговарати с камењем. И са породицом је говорио мало. Вријеме је текло. За њега као да се зауставило, дане и ноћи проводио је сједећи на сећији уз прозор. Ја сам и даље сваке вечери био доље, с њим. Сједили смо у тишини, свак са својим мислима.
– Алија, знаш ли шта је ово? – изненадило ме питање. Руком је прелазио преко камења на прозорској дасци.
Нисам знао шта рећи. Шутио сам и чекао одговор на постављено питање. Потрајало је док није поново проговорио.
– То су камена срца. Окамењена срца оних што су те вољели… Кад неко ко те волио умре изневјерен, неузвраћене љубави, његово срце се скамени. И прати те. Не можеш побјећи, ни отићи довољно далеко. Дође час, и оно те нађе… Кад се то деси, више за тебе нема мира. Ни на овом ни на оном свијету. Осим ако га не понесеш са собом у гроб. Ово велико… то је Есмино. Њу сам двапут изневјерио. Одвео је из села и оставио да чека. Сама је умрла, сама у туђем граду… Ни за мезар јој не знам. Најтеже ми је због ње. Ова мања су мајкино и бабино, сестрино и братово… Мого сам остати с њима у селу.
Поново је зашутио. Овај пут нешто дуже.
– Алија, сине – проговорио је поново. – Иди кући. Уморан сам. Пробаћу мало заспат.
Те ноћи је у сну, тихо, у кухињи малог приземног стана, сједећи на сећији уз прозор, умро Хамид.
Цијели дан тијело му је било изложено у мртвачком ковчегу положеном на двије столице у спаваћој соби приземног стана. Некако сам, неопажено, успио највећи облутак с прозорске даске сакрити у превелики сако навучен на ослабљело тијело.
Сахранили су га на атеистичкој парцели. Док су лијес спуштали у раку, тишину је нарушио шум сличан удаљеној грмљавини. Погледи, сви осим мога, усмјерили су се к небу. Било је ведро. Над Хамидовим гробом царевао је мук. И мир.
Неколико мјесеци касније, поново сам преселио. У нови стан, новоградњу у новоизграђеном кварту. Салкана и Јосипа сам виђао све ријеђе. Свакако и Дану. Завршио сам гимназију, потом факултет. Вратио сам се у родни град и запослио. Био сам професор, радио у мојој и Даниној школи. Била је у пензији.
Причало се да је тешко болесна. Нисам смогао снаге отићи видјети је, поново ући у приземни дворишни стан у улици уз ријеку. На сахрани сам свакако био.
С Јосипом и Салканом ишао сам иза лијеса. До раке су га на раменима донијели запосленици наше школе. Сахрањена је у истој парцели гдје и Хамид.
Враћали смо се с гробља. Нешто испред нас ишли су запосленици школе. Неко од њих се полугласно ишчуђавао.
– Онако ситна, а како тежак лијес?
Осјетио сам нелагоду и погледао према Салкану.
Насмјешио се загонетно, па прошаптао.
– Нису познавали Хамида. Био је људина, човјек великог срца.
Погледао сам га зачуђено а он ми је завјеренички намигнуо.
|
|
Задња измјена: 2005-01-02
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|