Полудјело џикља шибље. У вјетру се свија трава.
Шути шума и падина. Ведро небо заварава.
Сваки коријен овдје ниче из зглобова и из глава.
Уши чују бруј мотора што им тијела затрпава.
Грије сунце. Лију кише. Сваког српња жетеоци,
крећу жети и пролазе стазом изнад истог слуха.
То су дјеца. Младе жене. Или мајке. Нису оци.
Они су у гробној јами.
Кост до кости. Дух до духа.
Земља топла. Влажна. Масна.
Свакога српња сасвим иста.
Смирује се дуго врење којим је прожеше тијела.
Стално јој је ближе живот. Кост смрти је сасвим чиста.
Мудрија за неброј нас.
Просинула бљеском бијела.
Смрт је брза и коначна. Непогрјешива и тачна.
Кад се згоди и погоди, убитачна.
Ко ће знати? Ко да схвати?
Уосталом, чему, све то?
Изгинусмо небројени.
Настави се врело љето.
Пишем, да се памти, ето.
* * *
Атиф Кујунџић
|