|
Сан ме довео пред врата праведнијег свијета.
Огромна, невидљива, а добро знана, отварала су се и затварала пропуштајући унутра само каруселе пробраних душа. Зауставио сам се пред портом праведности. Нису ме пуштали унутра. На немушто очајничко питање „зашто“, однекуд је у етеру пролебдио одговор „није дошио твоје вријеме“. У одговору сам још наслутио да моја душа још није зрела. Требало је проживјети до краја школу неправде и бола да би се капија отворила и показала савршенство.
Љутит на устројство лупио сам попут земљотреса ногом у једно одшкринуто крило врата меду свјетовима. Чинило се да су се границе уздрмале и помјериле, а праисконска бол у сломљеном палцу лијеве ноге допрла је до утрнула мозга кроз уздрхталу коштану срж.
Буђење је било болно, а кућа је поскочила од ударца палца у тврд зид.
Не вриједи, изгледа, ударати ни главом (ни ногом) у зид судбине. Изгледа да је нака нафака снити и чекати да се зид сам сруши. А вјечност чека дуговјека душу човјека до вијека, па ко дочека.
|