|
XXXXVII
Ове године примамо нове чланове у Друштво писаца БиХ. Може се пријавити свако ко је издао макар једно релевантно књижевно дјело – вели Управни одбор. И бираћемо га/их на Скупштини/Сабору која/и је заказан/а за почетак априла/травња 2007. г. Хиљаду марака (конвертибилних) обезбједиш, објавиш књигу, платиш пар релевантних књижевника да напишу релевантну рецензију и ти постајеш релевантни члан Друштва писаца – да не кажем Књижевник. Као релевантни члан Друштва писаца молим Управни одбор и моје драге колеге да на будућој Скупштини/Сабору као релевантност узмемо у обзир слиједеће: Објављена дјела (могу и дијелови, зашто да не?!) у ближем и ширем окружењу, рецентне књижевне критике о написаном/им дјелу/има и као посљедње (али не и задње односно не под обавезно) да будући колега/ица бива уврштен у одређене антологије. Поред домаћих, наравно. Можда тражим превише? Не тражим више од онога што и сам не би дао. Или узео. Да ли?
XXXXVIII
Ипак, Друштво писаца БиХ је заиста простор који ми омогућава да будем дио једне елитне скупине особа које желе оставити нешто иза себе у писаном облику. Књижевном. И жао ми је што нас, ипак, још увијек у Закону дефинишу као Удружење грађана: Скупила се раја, елем. Волио бих да и држава (ресорна министарства, наравно) у складу са још увијек непостојећом Културном стратегијом и/или Стратегијом culturae у цјелини помогне да ово наше Друштво постане свјетионик, да не кажем путоказ новим генерацијама овдашњих мученика, пардон грађана, да постоје неки нови видици за излаз из свеопћег мрака који нас окружује. Да свјетло постоји, а да га је потребно само упалити. Но, ко ће? И када?
XXXXIX
Изгледа да хапшење Караџића и Младића више неће бити услов за Србију када је прикључење Европским интеграцијама у питању. Питање готово већ сигурне независности Косова ће бити регулисано преко заборављања свега онога што ова двојица урадише на просторима бивше Југославије. Неће се дирати Босна (а и Херцеговина), веле. То значи РС (онај мањи дио државе) остаје ту гдје јесте. Ући ће Србија у преговоре за придруживања без неких нарочитих услова по наведеном питању. Ко зна, можда у Парламенту Европе један од њих буде и посланик односно представник. Заједно са Холанђанима (бившим УН војницима) и неким Грцима (плаћеницима). Заиста, чему чуђење јер је та иста старица мајка дозволила неописиво клање других и другачијих у сопственом дворишту?
L
Исприча ми мој пријатељ Едхем (елоквентан економиста из градића Турбе код Травника) једну причу: У старим босанским селима постојао је обичај такозваног Плеса са вуковима (далеко било, нема ништа Кевин Костнер са наведеним?!) када се окупљала група људи а међу њима и неко ко је имао задатак да припреми добру мотку која је на завршетку (горњем, под називом Гужва) имала посебно уврнути дио који је био изузетно болан за онога ко прими ударац. Елем, та група би пронашла жртву која је те ноћи „фасовала дегенек“ послије којег би одређено лице остајало инвалид III категорије од чега се није могао опоравити читав живот. И морао је шутјети о томе. До краја овоземаљског живота. Јер ко једном заигра са вуковима, то значи да није имао ништа са друштвом и државом већ, очито је, са народним судом. Што показује да држава, опет је очито, није могла ријешити проблем наведеног лица/особе. Због чега испричах ову причу? Једноставно, због тога што би данас заиста добро дошао један такав плес. Па још са вуковима. Толико има гријешних особа/лица на просторима бивше нам заједничке државе, да би се могао одржати и Фестивал плеса са вуковима. Међународни… Дапаче.
30.01.2007. г. – 31.01.2007. г.
|