|
Наслов Врисак у подне код мене побуђује занимање и размишљање. Доживљавам га као точку на и. Вријеме упозорења, опомене, вријеме да се ускочи или искочи из влака је истекло.
Оних пет до дванаест је исцурило и казаљке су се судбоносно поклопиле. Нема више ни мољења, ни опраштања, ни преклињања, ни проклињања. Нема се времена за посљедњи позив нити за задњу цигарету. Вријеме је за част. За понос и гордост. За пркос и узноситост. Вријеме је за самосвјесност и достојанственост. Вријеме је за равноправно гледање у очи. Очи у очи. Крвник и осуђеник. Џелат и жртва. Вријеме је да знаш тко си. То је повијесни тренутак. Тренутак одлуке и спознаје. И објаве. А све то је ова збирка. У њој је све речено. Животом доказано.
У смиреној и тихој контемплацији пјесник је још једном прошао кроз мучне деведесете. Овога пута готово без патетике и изњедрио је збирку љубави саткану од сјећања (пјесме: Црна огрлица ријечи; Старији брат Ратко; Мајка свемира; Бијели камен,) али и од збиље која живот обећава (Најљепше је бити жив; Мајка је мајка); изњедрио је родољубну збирку насталу на искуствима страха, опреза и пркоса (пјесме: Путоказ; Врисак у подне; Ларва егзотике; Пријатељ пјесник; Спућена мисао); изњедрио је мудру књигу пуну ироније и умних сентенција (пјесме: Трн у оку; Трн у срцу; Трн у глави; У кругу нестајемо; Ситна бића; Дно балканско; Скидање с апарата; Босански морнари; Со у глави; Свијет ништавила; Како је змија постала поскок).
Љубав и родољубље су мотиви на које смо навикли и не изненађују. Пуни су њежности и топлине. Пуни су поноса и жестине. Али мудрост? Њу већ рјеђе сусрећемо, у стиховима готово никако. Зато сам баш тој компоненти посветила мало више пажње и пажљивим ишчитавањем пјесама извукла афоризме – кратке строфе и двостихе који могу самостално функционирати као цјеловите и зреле мисли, мисли које су побиједиле безумље невремена и које ће као народна мудрост трајати кроз вријеме.
Овдје их исписујем абецедним редом:
- ДАН је сапет црном огрлицом ријечи.
- ЈЕДНА цура двије буре жела.
- КАД ти у гнијездо уљези уду
- Створиће нову пасмину – звијери над звијерима.
- КАЖЕМ себи, а при себи.
- Опрости ми Боже – ја не могу из ове коже.
- КРХОТИНЕ ми враћају снагу.
- ЛАЈУ пси, лају, а људи се провлаче.
- ЉУБАВ имена нема.
- МАЈКА је бајка.
- МРТВИ се не броје у рату.
- У рату се броје само гранате.
- ОД времена до невремена свјетлости нас зрака дијели.
- ОКРЕНУО се казан-дуњалук наопако.
- РАСНА керуша Дона
- У очи гледа човјеку
- У врат нечовјеку.
- СЈЕЋАЊА се буде у башчама мртвих и трају колико и живот.
- СВИ ударају истом ћускијом по дну – мисле да је глава.
- СВИЈЕТ опериран од смијеха и осмијеха
- Нема ни уха ни слуха.
- СВУГДЈЕ жица – свугдје државица.
- ШТО не стигну опанци – стигнуће обојци.
- ТРН црни у нерв скривени, ожиљке закуцава.
- ТВОЈЕ ће ријечи постати моја снага
- А ја ћу ти их враћати као играчке.
- У овој арени врше се опијела
- За давно изгубљеним даном.
- У сваком невакту главе нам у ријеку падају. И нестају.
- УГЛЕДНИЦИ су имали двојна држављанства
- И одмах су добили двојне донације.
- Ми смо добили замрачену неизвјесност.
- УЈЕЛИ су нас за срце – свануло нам је пред очима.
- ВЛАСТ је власт, а част је сласт.
- ЗАВЈЕСА се непрестано диже и спушта.
- На малој сцени нови глумци.
- ЖЕНА може бити свемир (и наш мир).
- ЖИВИ да би се покорио, да сузу сузом вратиш.
- ЖУРИМ да ти напишем стих
- Да га обојим бојом твојих очију.
Многе пјесме Мухамеда Елезовића, осим народне мудрости, имају ритам и мелодичност народне пјесме и севдалинке која је дубоко и трајно укорјењена у дух и душу Бошњака. То је јасно видљиво и у његовом богатом вокабулару који обилује старинским изразима које на овај начин жели сачувати од заборава: долаф, вереме, куршум, дуњалук, невакат, чума, махлукати, чикмали сокаци, думине, дериз,… и не само то – он у духу традиције и културног наслијеђа ствара нове ријечи за које нам се чини да су одувијек биле ту: пјесме ноћоморке; дрво јадиково; примрака; шумовлак; шутилови; мутилови; лажипрст; родокољари. То значи знати тко си и сродити се са својима, стати уз њих и у добру и у злу; са њима патити, са њима пјевати и бити пјеван. Пјесма Криво ребро идеалан је примјер пјесниковог понирања у саму бит свога народа.
- Криво ребро
- Бројим дане
- Гору китим
- Гору китим
- Ребром витим
- Сва су ребра
- Крива ребра
- Сва су ребра
- Кривог Себра
- Сребренчанке.
|