|
Послије јутарње кахве, био је дошао на мене ред да се тог дана бринем о заробљеницима. Није ми било драго и настојао сам подмитити друге да ме замијене, а подмићивао сам их тада злату равном духаном. Сви су одбили па сам устао и пошао по заробљенике. Кад сам их извео из сумрачне, влажне и прљаве дашчаре, у мени је прорадило нешто људско, некакво свеопште сажаљење на наш род. Били су покуњени, испрепадани, у отрцаној гардероби – жалост људска, чемер људског рода.
Ишли су испред мене, они голоруки, ја с аутоматском пушком у руци, али пушку сам држао у једној руци и оборену к земљи, тек толико даје имам јер се њиховог бијега заиста нисам бојао. Сиђосмо оних двадесет-тридесет корака низбрдо па право пред кухињу. Ту, навикнути већ, сами стадоше оборених глава. Могу мислити како им је било док су онако голоруки и беспомоћни испод ока гледали нас, борце Армије БиХ, а било нас је пуно и нисмо били лоше наоружани.
– Хајде, хајде, узмите храну – рекох блажим гласом, а они се тек тада трзнуше и почеше од кухара узимати храну, но кад су сви добили, и даље су стајали у мјесту и чекали.
– Па, шта је сад, шта чекате?
– Гдје ћемо јести – покуњено, једва чујно и са пуно страха у гласу прозбори један од њих.
– Немој ме зајебават, болан! Ето ти, брате, широко ти око тебе па изабери гдје год хоћеш. Хајде! Слободно! Нећеш ваљда мени у крило!
Тек тада се помјерише и један до другог у полукруг посједаше на косину сухе шумске ливаде, како смо, уосталом, и ми чинили. Јели су не дижући погледе или су то чинили скроз криомице, једва примјетно па опет хитро обарали погледе ка земљи, не смијући нас, борце, ни погледати у очи да кога и тако не изазову.
Кад су завршили с јелом, позвах их да крену испред мене. Наређење је било да копају траншее, ровове, око наших земуница па кренусмо кроз шуму и шибље ка земуници код које су јуче прекинули копање. Послије пет-шест минута стигосмо на одредиште. Навикнути, одмах сиђоше у вијугави канал, узеше халат и почеше копати. Лоше лопате, још лошији крампови, а земља каменита па су биле живе муке копати на таквом терену. Још док смо ишли опоменуо сам их:
– Момци, не правите глупости, одавде не можете побјећи! Не губите главе узалуд, већ чекајте размјену или штогод друго, углавном, ваши знају за вас и сигурно ће се побринути за вас. А, што се тиче мене, не требате се бојати. Полахко копајте, ја вас нећу тјерати да брже радите. Брига ме за транше, ионако нам неће ничему служити, него да ноћу упадамо у њега.
Говорио сам им истину, само што они, испрепадани, вјероватно нису вјеровали. Јер, скоро редовно долазили су им у посјету из Жупског уреда из Бугојна и доносили им хране, цигара, одјеће… , а да су били испрепадани – јесу, и с разлогом.
Једном приликом за њих је током копања био задужен један борац који се памећу није баш могао похвалити, то смо сви знали. Но, имао је пушку и никад није бјежао с линије, што су многи од нас чинили и забушавали на разне начине, теје био најредовнији на борбеној линији. Ваљда су му униформа и пушка, тако је ваљда он мислио, подизали у нашим очима оно што му никако нико и ништа није могло подићи – углед и поштовање. Зато су му заробљеници били прилика да се докаже. Послије тога, међу борцима је као пошалица често колала прича о том његовом наступу. Довео је заробљенике на одредиште и онда беспоговорним и ауторитативним тоном обратио им се с висине:
– Хајмо! Копај! Немој звирљат около! А ено вам куд можете бјежати! Видите! Само ви бјежите! Слободно! Ви бјежите, а ја пребацим на пушки на Рабијесир па кад укључим центрифугу, видићете што вас крешем.
Наравно да су се јадници уплашили и није им ни на крај памети падало да поред таквог чељадета и само нагли покрет начине, а некамоли да бјеже јер би он једва дочекао да пуца на њих.
Знајући за то и за разлоге свих њихових страхова, сажалих се па рекох:
– Добро је, болан! Одморите! – но, они као да нису чули, него су и даље радили, мислећи да се злурадо иживљавам на њима.
– Чујете ли ви мене – повисих тон, нашто они на тренутак престадоше радити, али остадоше у погнутом положају у траншеу, не окрећући се.
– Ма, јебало вас копање које ником не треба! Препријечите те лопате преко траншеа и сједите! Или изађите па ево овдје лијепо на траву сједите. Слободно! Чујете ли ви мене?
На моје ријечи напокон се највиши од њих полахко окрену ка мени не би ли с мога лица прочитао да ли заиста мислим то што говорим. Познавали смо се. Био је генерација мога годину дана старијег брата. Кад се увјери да би ми могао повјеровати и кад сам га гестама окуражио на то, напокон се полахко поче извлачити из траншеа. Други су мировали и чекали шта ће се десити.
Можда су очекивали рафал који ће покосити наивног, али, кад се то не деси, и они полахко почеше излазити.
– Хајде, хајде! Слободно, болан не био, изађите и посједајте! – сугестивним гласом сам их нуткао и охрабривао па напокон изађоше и посједаше један до другога.
– Имате ли цигара? Пушите ли – упитах.
– Имамо – рекоше они па хитро посегнуше у џепове и понудише ми, не смијући устати.
– Не, не! Не треба мени, имам ја ове наше у Физику замотане, него ви запалите. Слободно.
Кад су се напокон увјерили да им не смјерам ништа зло, откравише се те на моје настојање започеше и разговор са мном, додуше, опрезан и штур, али ипак разговор који, колико-толико, поруши баријере међу нама и опомену нас да смо истог рода, само сада због нечије луде памети на супротним странама, крвљу туђом умазани. Кад су се, мислећи да је вријеме, трзнули и хтјели поново копати, кроз смијех добацих:
– Сједи, болан! Јеб’ло те копање! Причајте, пушите! Ништа вам не сметам! Са’ће и ручак, а онда и бег легне док се ручак слегне. Је’л де?
Послије тога заиста живнуше, а ја се мало одмакох од њих да могу слободно разговарати. Они су чокорали међусобно, а ја их посматрао и у себи клео људску сорту, а посебно крваве воде које сиротињу туре испред себе па добога могу из фотеља ратовати и пљачкати: „Јебем им мајку курву! Људи на Мјесец одавно лете и Бога питај докле је наука већ напријед одгурала, а ми се злопатимо по овим гудурама, под земљом спавамо и пушкама се убјеђујемо око неважних брда, испуњавајући нечије луде жеље и плаћајући то властитим духоломима и тјелоломима! И нека, кад смо коњи! Ону народну: Сиротињо, и Богу си тешка!, треба с правом обрнути у: Бог је тежак сиротињи! јер једино она у Њега истински вјерује и зато је нељудима лахко управљати сиротињом по оној: Шта је да је, од Бога је! А није, од људи нељуди је!“
Више се не сјећам колико је прошло од тога, промијенили смо борбене положаје па заробљенике више нисам виђао, али је рат још трајао. Био сам поводом нечега у градском МУП-у и таман кад сам на излазу хтио закорачити низ степенице, угледах како војни полицајци спроводе неке људе у болницу, која је прекопута МУП-а. Очи ми се сусретоше са једним којег су спроводили. Био је то онај високи заробљеник, вршњак мога годину старијег брата. Познаде ме, насмија се и весело ми махну. По томе сам знао да је размјена или какво друго рјешење његовог случаја близу.
– Сретно! – довикнух му, а он поново махну и захвали се.
И, заиста, макар што смо били у рату на супротним странама, макар што смо пуцали један на другог, ипак му од срца пожељех срећу јер, ријеч је о људском бићу. То је било наше прво виђење послије заробљеништва на линији. А било је и друго.
Било је то можда и пет година послије рата. Био сам у апотеци. Послије силних борбених положаја по разноразним безбројним вукојебинама и гудурама ове несретне Босне и Херцеговине, добро сам остао без здравља и ја и моји укућани па сам стога био честа муштерија у апотекама. Кад сам се окренуо да изађем, очи у очи сусретох се опет са оним високим, некадашњим заробљеником. Насмијасмо се обојица. Руковасмо се.
– Је ли било гадно? – упитах алудирајући на његово путешествије од заробљеништва до слободе.
– Мааа, није – са смијешком одговори двосмислено, а све остало остаде у бременитој шутњи. Ето!!!
Есад Јусић Бугојанац
|