И сам сам одавно далеко од свог града, истина само физички. Душа се увијек радо враћала овом граду и радовала сваком поновном сусрету с тобом. Данас је у нашем Мостару све мање људи и пријатеља који су ме раније радо дочекивали и радовали се нашим сусретима.
Не желим, а и ти не би волио, да дуго говорим, јер ријечи појефтињују сва сјећања и осјећања која навиру. Ми који смо имали срећу имати те за учитеља, не само фудбала него и живота ту лекцију никад нисмо заборавили.
Кад год сам желио постићи нешто више и боље у животу, присјећао сам се понеког твог шамара (кажу то није педагошки), увиђајући да је за мене био добронамјеран и сврсисходан и да је иза њега стајало много љубави не само за мене него и за све нас.
Учио си нас да љубав за спорт, породицу и уопште људе, чини најљепши дио људских осјећаја.
Желим још да кажем Твојим најмилијим, да саосјећамо с њима и да за утјеху требају бити поносни што су, за супруга и оца, имали такву личност какав си био.
А ми којима си на родитељски начин отварао путеве у спорту и животу, макар сад гласно кажемо од срца ХВАЛА и лако путовање у вјечност, како каже пјесма.
Мостар, Сутина, 17.11.2006.
|