|
У соби је било студено, тихо и чисто. Мирисао је чај од нане. Старац се пажљиво загледа у човјека који је са снебивањем сјео преко пута њега. Био је висок и лијеп, уредно избријан, кратке тамне косе. Сиво одијело, бијела кошуља, кравата. Остављао је утисак пословног човјека, динамичног и самосвјесног, неког ко је сав од овог свијета.
Мора да га је голема невоља натјерала да од мене потражи помоћ, мислио је хафиз, јер му је изгледало да његов гост не вјерује ни у шта што излази из оквира материјалног.
Ирфан подиже поглед према старцу. Дочекаше га два насмијешена смеђа ока. Благост која је зрачила са његовог лица олакшала му је да почне своју причу.
„Зовем се Ирфан Ковач. Господине, ја сам дошао због једног сна.“
„Добро, сине.“, стари Шабан се насмијеши и спусти поглед на своје руке које су му мирно почивале у крилу. Из искуства је знао да је људима лакше ако их не гледаш док ти говоре своју муку.
„Има више од годину дана како сањам један сан.“, поче Ирфан своју причу.
„А сањам овако. Сједим поред ријеке. Лијепа вода, и плава и зелена и златна у исто вријеме. Крај ми непознат, сигурно знам да никад нисам био на таквом мјесту. Кад одједном, угледам неког човјека како излази из воде и иде према мени. Одавно те чекам, каже и сједа на траву. На њему одјећа какву су некад носили турски аскери. И зачудо ми, изашао из воде, а све на њему сухо. Рече да се зове Јусуф Ергун. Био је војник и некад је давно, прије двјесто и више година, био у Босни. Ту је заволио дјевојку. И она њега. Кад је дошао глас да ће његова јединица напустити Босну, данима је молио и преклињао да пође с њим. Плакала је, бранила се, плашила се учинити корак који ће је заувијек одвојити од свега њеног и гурнути у туђи и непознат свијет. И преломила је у себи. Одлучила да пође. Све су били договорили, кад и како да се спреми, гдје да га чека. Чекала је. Али се у њему, у задњи час, нешто преокренуло. Уплашио се љубави. Некако, превише је личила на сан. А снови нису човјеку дани да се остварују, већ да се има куд’ побјећи од живота. Отишао је, а да јој се није ни јавио. Кад је прешао прву ријеку као да је са њега спао сав терет. Тежак војнички живот, свакодневна опасност и умор учинили су своје. Заборавио је дјевојку. Брзо. Пребрзо. Али, срце не можеш преварити. Срце никада не можеш преварити. Како је вријеме пролазило, почела га је мучити чежња за њом. Болна. Неподношљива. А он никако није могао да се сјети њеног лика. Било је као уклето. Знао је да је то казна. Знао је да је погријешио. Она је била Божији дар, Аллахов одговор на његове вреле молитве. Дар који је он бацио судбини у лице. И знао је да ће доћи дан кад ће морати да плати. Само како?
Неколико година касније утопио се у ријеци. Са војском је журио да пређу мост и заузму бољи положај. Био је лијеп љетњи дан, али се, неочекивано, небо наоблачи и читав крај захвати велико невријеме. Грмило је и сијевало као да је кијаметски дан. И онда, усред те буке, њему се учинило да чује њен глас. Након толико година! Дозивала га је. Збуњен и обрадован, укочи се у седлу. Све око њега престало је да постоји. Тада, негдје у близини, удари гром и преплаши коња. Коњ се пропео на задње ноге, а он се одједном нашао у набујалој ријеци. Хладна вода врати га у стварност. Покушавао је пливати, али одјећа му је била тешка, а матица брза и снажна. Ријека га је брзо и гладно прогутала. Једва су га касније нашли и сахранили…
Тако прича, а не скида с мене свој, као јед зелени поглед.
Шта хоћеш од мене, добар човјече, питам га, а не могу се помјерити с мјеста, као да сам прикован.
Хоћу да је нађеш. Хоћу да ми халали. Да се већ једном смирим.
Како да је нађем, питам ја. Кога да тражим? Па сам кажеш да си живио прије двјесто година!
Лице му се тада прели тугом. Хтједе још нешто рећи, али му из уста потече крв. И потону у надошлу ријеку. Осврнем се око себе и видим да и ја стојим у води. А ријека није више мирна и бистра, већ мутна и све више и више надолази.
Тако ја сањам, драги господине. Увијек исти сан. И увијек у исто вријеме. Са сриједе на четвртак. У почетку ми је било чак и занимљиво. Упоређивао сам детаље и видио да се све, до најмање ситнице, понавља. Увијек исто. Набавио сам неке књиге које обрађују феномен снова и почео проучавати ту област. С временом, сан ми је почео бивати терет. Почео сам се плашити. Покушавао сам ја њега и преварити. Сриједом увече бих читао или гледао филмове, пио пуно кафе, само да останем будан. Али, ако бих, само на трен задријемао, одмах бих се нашао на обали непознате ријеке и видио њега како излази из воде. И он би почињао своју причу. Све док га вода не би однијела…
Разговарао сам с једним психологом. Али, није ми помогло. Њему је ово, прије свега, било јако занимљиво у професионалном смислу. Он мисли да у мојој подсвијести постоји нешто што покушавам потиснути, а што стално испливава на површину. Можда неки мој ружан поступак према некоме, па ме то у сну прогони. Ја не знам да сам икоме ишта ружно учинио. Нисам, колико знам…
Ово што ми се прије два дана догодило, натјерало ме је да дођем вама. Ако можете, да ми помогнете. Молим вас!“
Старац је са великом пажњом слушао несретног човјека. А Ирфан је, након што је мало одмислио, наставио казивати своју муку.
„Био на службеном путовању. Неки сајам. Потрајало је дуже него што је било предвиђено, а ми смо се хтјели што прије вратити кући. Била је то сриједа навече. Предложио сам колегама да ја возим, а они нека дријемају у ауту. То је било баш оно што ми је требало. Остати будан ту ноћ. Не спавати. И заиста, цијелу сам ноћ возио, ни ока нисам склопио. Кад смо рано ујутро стигли у град, није било сретнијег човјека од мене. Мислио сам да сам га се коначно ослободио. Да је готово. Дошло ми је да вичем од радости. Код куће сам се само пресвукао и отишао у град на кафу. Са собом сам понио филм са љетовања да га однесем на развијање.
Код фотографа је била гужва. Стао сам у ред да сачекам. Негдје напријед су били неки војници СФОР-а. Тројица. Хтјели су подићи слике, али дјевојка која их је услуживала, никако није могла да их пронађе. Објашњавала је да је тек дошла у смјену и молила их за стрпљење. Преводилац је преводио оно што је она говорила. Док је претурала по кутији са сликама, питала је на које су име слике дате на израду. Јусуф Ергун, одговорио је преводилац. А ја сам се следио од ужаса. То је он, човјек из мог сна. Обузела ме је паника, хтио сам побјећи, али се нисам могао помјерити смјеста. Ужас!
У међувремену је дјевојка, ваљда, пронашла слике, јер су се они захвалили и кренули ка излазу. Прва двојица су прошла ни не погледавши ме. Онај трећи је на тренутак застао да намјести капу. Тада сам видио његово лице. Да, то је био он. Утопљеник из мог сна…
Можете ли ми помоћи? Можете ли ми објаснити шта се то мени догађа?“
Шабан је погледао у престрашено Ирфаново лице. Човјек је, види се, здравог ума. Има јасне, паметне очи. Казује сабрано, бира ријечи, наглашава битне ствари. Сам је покушавао доћи до разумног објашњења, ишао је и психологу, и јасно је да је хафиз задњи коме се обратио.
А он није знао како да му помогне. Шабан није правио записе. Свеједно, људи су му долазили. Имао је онај ријетки дар да зна слушати, ненаметљиво навести људе да се отворе и казују и оно што нису мислили рећи. Знао је читати људска лица.
Шта да каже овом човјеку? Да му говори о видљивом и невидљивом свијету, о граници између њих коју понекад Божја воља и превелика људска бол потргају, па се дешавају ствари које се не могу ничим објаснити, а свједоци смо да ипак јесу. Боји се загазити у овај разговор. Можда га не би схватио. Вјероватно би га то још више узнемирило. Зато му рече да, ако зна, сваке ноћи проучи фатиху. И несретном аскеру и дјевојци. И нека чини добро људима. С халалом и радошћу. И нека не бјежи од сна. Смириће се несретник кад му молитва на душу падне, па му, ако Бог да, неће више долазити. Одавно је мртав и одавно се нико за њега не моли.
Ирфан је слушао шта му старац говори. Чинило му се да он зна више него што жели рећи. Никакву му конкретну помоћ није пружио. Ипак, било му је лакше. Још су неко вријеме остали у разговору, па се Ирфан опростио од свог домаћина.
Кад га је испратио, хафиз је узео абдест и клањао. Једва се сконцентрисао на молитву. Обузимала га је некаква студен и чудан осјећај да није сам у соби. Тјерао је тешке мисли нижући, једну за другом, молитве за које је мислио да ће помоћи.
„Селам алејкум, ефендија“, тихи женски глас тргну га из мисли. Знао је да је то Она, дјевојка о којој је Ирфан говорио. Дошла је да и она каже своје. Да и она исприча своју причу. Да каже да не опрашта. Јер срце не можеш преварити. Срце никада не можеш преварити.
„Селам алејкум!“, глас је сада био гласан и плачан.
Знао је да ће, ако се окрене или одазове, док је жив, носати поруке између два свијета. Зато се претварао да је не чује. Загледао се у башћу, у мокро стабло на којем је, скроз на врху, остала још само једна дуња. Али, некако је осјећао да је дјевојка почела расти. Расла је и све више испуњавала собу. Понестајало је зрака. Све је теже дисао. Већ осјећа како му леђа додирују њене груди, како га, све више и више, прибија уз прозор Челом осјећа орошено стакло. Покушао је испружити руку да отвори прозор и дође до даха. У ушима је чуо откуцаје властитог срца који су постајали све јачи и јачи. Хучало је и грмило са свих страна. А онда је нешто прснуло, можда се разбило стакло, а њега обли густа, топла течност, ваљда његова крв, мора да се посјекао, али зашто не боли? Затим осјети олакшање. Је ли то успио отворити прозор и побјећи? И одакле свјетлост? Добро се сјећа да је облачно и сипи ситна киша. Зна да је клањао, зна да је видио једну дуњу на мокрој, високој грани. Изненади га лакоћа којом се дочекао на ноге. Био је брз и гибак, као некад давно, кад је, као дјечак, скакао с дједовог ораха. Хафиз Шабан је потрчао према свјетлости. Трчећи је чуо како се откинула она дуња и откотрљала за њим низ башћу. Трчао је и постајао све лаганији и лаганији, све док се и сам није претворио у свјетлост. Ни за чим није зажалио.
У неки вакат у собу је ушла снаха. Иако је било мрачно, одмах је видјела, по свекровој неприродно укоченој руци, испруженој према прозору, да нешто није у реду. Брзо спусти тацну са кафом на сто, додирну дланом хладно старчево чело и клону на под. Након што се повратила од првог шока, устаде, покуша се прибрати и оде рећи Мустафи да му је отац преселио.
|