Можда ће ови редци изазвати грч и мучнину у душама многих наших вјерних читалаца, али дубока подијељеност у овом граду очигледна је и најобичнијим папцима. Јединствен Мостар! – чиме плачу уста домаћи и страни политичари – све су то само ублехе и булажњења која би боље пристајала негативцима него доброчинитељима људског рода.
Пребијена и окрвављена дјеца, јуниори Вележа на коју је, послије утакмице одигране у, назови западном дијелу града, на коју је насрнула руља од двије стотине хулигана – све говори. Званично саопштење МУП-а ХНЖ је гласило: да су организатори учинили пропуст и да није било довољно обезбјеђења за одржавање меча. Па, прије два мјесеца одиграна је слична текма у Ортијешу када су, такође послије меча, силеџије упале у свлачионицу те претукли младе Вележовце, чак и полицајце којима су отели палице!
Пријатељи никад, непријатељи заувијек! Злосрећни национализам, антипод цивилног друштва, пустоши Мостар и с једне и друге стране линије раздвајања, односно „црте“ која је дубоко укопана, широко зацртана, која је погубна за људе, ал’ пожељна за сулуде. Тај исти, у Мостару разбуктали национализам провинцијализује град на ниво неке забачене средњовјековне, заостале и усране паланке.
Умјесто да уживамо у људској разноликости, да се дивимо једни другима, да у том мноштву волимо себе, али и „оне тамо“ и да у том знаку васпитамо дјецу – у Мостару пред неким школама дежурају полицајци!
А град није само кућа, авеније, дрвореди, мостови; суштина и украс града је човјек. Комшија, знанац из било које четврти града, пролазник, шетач на улици;
онај што ће се с тобом срдачно руковати, што ће те питати за здравље, за породицу, за проблеме;
онај у чијем држању нећеш примјетити ни трунку заједљивости и завидљивости;
онај што сматра да се у овом кошмарном животу морамо окренути новом духу који искључује постојање толико граница, пасоша, ентитета и језика – нека свак говори и пише својим матерњим, народним језиком па ће све бити ОК.
Тако је у свјетским метрополама гдје су се натрпали људи са свих меридијана и гдје су заступљене све вјере, све расе, све боје, читаво шаренило инсана. Па те – како пишу наши мостољупци из иностранства – спопада радост што припадаш том мравињаку човјечанства.
„Драги пријатељу, можда знате, жена Муџевера ми је умрла… а моји унуци, Хана и Мак похађају енглеску школу гдје у једном разреду, са 33 ђака, има 27 различитих вјера и нација – Кинеза, Јапанаца, Монголаца, Италијана, Грка, Турака… и сви живе као једна сложна породица. Тако су моји унуци Хана и Мак недавно ишли у Токијо код родитеља својих јапанских пријатеља, што ће нам ускоро узвратити посјету… Такве односе – да се људи дијеле само на добре и лоше и да је све друго секундарно и ја сам, као професор Средње техничке школе у Мостару пропагирао пуне 43 године“
– јавља из Лондона избјеглица Задик Цезар Данон.
Е, мој профо, то је било у оној бившој земљи коју назваше тамницом народа, а ко упали свјетло ..бем му ћаћу!
|