Покојна Душанка, са којом се данас опраштамо, била је, по својим основним особинама, право оличење свога брата Душка. Из обитељи Знаор потиче величанствени лик правде и права именом адвоката Пере Знаора, Душанкиног вјерног супруга. Душанка и Перо су те дивне људске особине преносили на најмилије и најближе: Душанкину сестру Ксенију, сина Мариа, кћерке Сњежану и Сузану, унуке Давида, Лару и Карин, праунуке Мие и невјесте Кармен и Кристину. Вриједности љубави и достојанства, истине и правде Душанка и Перо преносили су на све које су познавали и са којима су пријатељевали.
Тешко је бити објективан и изразити осјећања и најближе родбине према покојној Душанки. Јер, ради се о бројним личностима бројних интернационалних породица као што су: Ћапин, Знаор, Аморосини, Ђурасовић, Јањић, Гомез, Бошковић, Боровина, Микулић, Тилимбат, Матковић, Бушић и друге.
Душанка је радо путовала, најчешће са кћерком Сњежаном и зетом Миланом-Митом Ђурасовић. Њено посљедње овоземаљско путовање било је у Турску, гдје се и преселила у вјечност. Окончала је свој живот онако као и више десетина избјеглица из њеног родног Мостара, а знам да су многи од њих сахрањени и на овом гробљу. Душанка им се придружује неокаљана образа а душе широке, чисте и племените.
Безумна ратна страдања деведесетих година 20. вијека њеног Мостара – града којег је највише вољела – Душанку води најприје у Дубровник, затим у Сарајево, Београд и многе друге градове све до Турске. Борба за живот избјеглице чији је Душанка типичан представник, води на непрекидно путовање. То уз помоћ нашег нобеловца Иве Андрића, можемо изразити актуелним новоговором брендом избјеглиштва: Птице умиру пјевајући а избјеглице путујући.
На ову сахрану покојне Душанке дошли су њени бројни пријатељи и поштоваоци. Они који нису могли путовати, послали су изразе дубоког саучешћа и искреног саосјећања што се снажно доимају сваког ко их прочита. Обитељ Стевовић из Загреба поручује да сјећања на Душанку „не могу застарити и да никада не губе на вриједности“. Зато је „ова дивна жена заслужила да мирно и трајно обитава међу звијездама“. За садржај опроштајног писма италијанске породице Даниеле Меничели и др. Лоренца Бианчи из Болоње, преводилац ових порука Ивона пише да „никада није прочитала и превела љепше и истиносније казивање о умрлом“. А резиме ових порука могао би да гласи: „Сви смо ми не само тијело већ и дух. Зато ће Душанка трајно живјети у нашим срцима“.
Нека је вјечна слава и хвала, нека је земља лака, а пут према звијездама трајно отворен Душанки Ћапин-Знаор, која вјечно остаје у нашим срцима.
|