|
II
Дуг и тежак је био њихов пут повратка; сусретале су их паклене врућине, страшне олује, ноћи мрачне… Али велика жеља за домом била је непобједива водиља: „Још мало па ћемо стићи и одахнути у нашем гнијезду, ту, одмах иза седам гора, ту, одмах иза седам мора“, понављали су уз плес у лету.
Тако дуго док не стигоше на свој праг и у задњем кораку не затворише очи да осјете мирис свог дома. Запјевали су тад најсретнији пој, заплесали најчаробнији плес и уз дрхтај срца без даха кренули у своје гнијездо.
– Стој! Ово сад дом је мој! – прену их изнутра познат глас.
– Како? Како може бити, наш дом, сад твој?! – запањено узвикнуше.
– Да је ваш ово био дом не бисте га тако дуго напустили. Дом се чува. Дом се не оставља – чу се из гнијезда.
– Али ми смо га морали оставити. Да би преживјели… – одговорише у један глас.
– Зашто нисам морао ја?
– Не знамо зашто ниси морао ти, али, увијек је било тако. Ми одлазимо и враћамо се…
– Касно. Ово је сад моје гнијездо. Ја сам га годинама чувао, гријао га, и нисам га напуштао, јер напуштено гнијездо припада свакоме.
– Не може нешто што је наше припасти свакоме. Нас двоје смо с муком то гнијездо саградили. Овдје смо наше ластавице одгајали. Овдје смо, баш у овом гнијезду, срећу нашу савили.
– Касно сте се тога сјетили. Ја већ дуго станујем у њему и ово гнијездо сад заувијек мој је дом.
III
Дуг и тежак је био њихов пут повратка; сусретале су их паклене врућине, страшне олује, ноћи мрачне... Али велика жеља за домом била је непобједива водиља: „Још мало па ћемо стићи и одахнути у нашем гнијезду, ту, одмах иза седам гора, ту, одмах иза седам мора“, понављали су уз плес у лету.
А сада?
Данима је старац сједио и слушао свађу ластавица и ушуњалог станара који није напуштао гнијездо ни када су му говорили да у туђем гнијезду нико није нашао срећу, ни када су плакали и проклињали да им врати њихово, ни кад су...
Хмм! Да ли им је онај глас са висина то шапнуо, или су они својој неописивој тузи за својим, сад заузетим, гнијездом то учинили није знао ни он, тај мудрац без дома, али десило се, видио је својим очима у којима се годинама суза к домовини вукла, како једног јутра ластавице зазидавају отворе на свом заузетом гнијезду и како гнијездо постаје чудно јаје из којег се никада неће излећи жива птица која је заувијек остала лежати у њему.
|