|
Садик Шехић, син Хусеина, рођен 1936. године у Босанској Крупи, економиста, књижевник, публициста, хисториограф, новинар, културни радник, библиофил, етнограф, завичајни хроничар, организатор културних манифестација, пјесник истанчаног лирског сензибилитета, надарени прозаиста, мераклија… Могу ли све те одреднице стати само уз једно име? Упознавши се са оним што сматрам највреднијим у његовој биографији и библиографији, тврдим да могу, с напоменом да га ипак до краја не одређују. Садик Шехић је од свега тога помало, али је и „зехру“ више или другачије од тога – нешто што је тешко једном ријечју дефинирати и прецизно одредити. Слична ситуација је и у његовом списатељском опусу. Има ту радова који се могу смјестити негдје између пјесме у прози и кратке приче, између прозног казивања и хисторијског фељтона, између новинског чланка и лирског путописног записа, између хисторијског податка и испричане легенде, између честитих јунака – нама познатих хисторијских личности и неких измишљених или стварних ликова градачачке чаршије – који као да су баш овог тренутка побјегли из приповједачке прозе Хасана Кикића, Мурата Шувалића, Ахмеда Мурадбеговића.
Један тако разноврстан и обиман списатељски опус није лахко систематизовати. Колико знам, у случају Садика Шехића, то до сада нико није ни покушавао. За ауторе из такозване провинције увијек је било тешко заинтересовати озбиљну критику. Стога није ни чудо што нам многа квалитетна дјела и многа имена врсних стваралаца брзо потону у таму заборава или их „прекрију сњегови, рузмарин и шаш“. Садик Шехић је један од ријетких аутора из реда Бошњака и Босанаца који се, од како зна за себе до данашњег дана, свим својим бићем, интелектом и снагом, борио против те неправедне маргинализације, не само себе и свог имена и дјела, већ прије свега и у првом реду свог завичаја, свог Градачца и свог родног мјеста – Босанске Крупе и Крајине, те интелектуалних и умјетничких громада из тих његових завичаја који су потискивани у страну из ових или оних разлога, ријечју на маргину наше стварности. Садик Шехић није дао да се маргинализују личности попут Хасана Кикића, Ахмеда Мурадбеговића, Мурата Шувалића, Мустафе Новалића, без обзира у чијем је интересу било потискивање сад једног, сад другог или трећег имена са тог списка.
„Кикићеви књижевни сусрети“ у Градачцу, а Шехић је један од њихових утемељитеља и човјек који је ту сјајну културно-књижевну манифестацију годинама буквално носио на својим леђима, били су велика брана маргинализацији не само неколико напријед наведених књижевних имена, па и имена Хасана Кикића, већ препрека пријетећој духовној провинцијализацији која се ко мора била навалила на некадашњу Кикићеву провинцију у позадини. „Кикићеви књижевни сусрети“ – годишњак манифестације и Кикићева награда најбољем просвјетном раднику у Босни и Херцеговини (Кикић је био прије свега учитељ), не само да су од Градачца својевремено отклонили опасност од провинцијализације, већ су једно вријеме од те старе босанске чаршије „начинили“ књижевну метрополу Босне и Херцеговине. Зато није никакво чудо што је баш Садик Шехић, са задивљујућом упорношћу, покушао да оживи „Кикићеве сусрете“ након рата за Босну и Херцеговину (1992.-1995.), уложивши много труда да Хасана Кикића поново врати у родни му Градачац. И кад је у томе био потпуно успио (два пута је послије рата организовао Кикићеве сусрете), неко се сјетио да из ко зна каквих разлога промијени концепт манифестације и, како је речено, прилагоди је духу времена. И након тог прилагођавања, остадоше књижевни сусрети у Градачцу, али без имена Хасана Кикића и без утемељитеља манифестације књижевника Садика Шехића. Пошто су Хасана Кикића „склонили у страну“, и Шехић им је поручио: „Без мене – ко домина“. Нешто слично са Хасаном Кикићем догађало се и у сусједној Грачаници. Али то је прича за неки други и другачији еглен.
Иако је тешко говорити о некој прецизнијој систематизацији големог списатељског опуса Садика Шехића, уз извјесне ограде, ипак би се генерално могао подијелити: на публицистику, хисториографију, књижевну хисторију, приповједачку прозу и пјесништво. Сваки тај сегмент значајан је и занимљив, тако да заслужује посебну студију. До сада се, као што је речено, нико није озбиљно и критички упустио у тај посао. Узроци се дјелимично могу наћи на споменутој релацији: такозвана метропола-провинција (поготово она у позадини).
Кад је ријеч о Садику Шехићу као књижевнику, треба споменути да је своје прве књижевне текстове почео објављивати још далеке 1954. године у часопису „Развитак“, који је излазио у Сиску. Двије године касније огласио се својом првом причом „Дјечаци“ у есперанто часопису „Дјеца цијелог свијета“, који је излазио у Токију. Потом је своје књижевне радове објављивао у многим листовима и часописима који су излазили на простору бивше државе. У том обимном књижевном опусу, незаобилазни су сљедећи наслови: књига хуморески и сатире „Саханлисци“, књиге прозе „Људи без душе“, „Људи у легендама“, „Град на ћенару“, „Из сиџила једне провинције“ и пјесничка збирка „Некоћ под звијездама“. Будући да је то обимно литерарно штиво настајало у једном дугом временском периоду и у врло различитим околностима, па и различитим поводима, донекле је разумљива његова књижевно-естетска неуједначеност: од бриљантних лирских казивања, прецизних прозних описа и карактеристичних ликова, па до безвриједних поетских или прозних пасажа који су настајали под утицајем тренутног окружења, почесто помодарства, извјесних уступака и претјеривања итд. Зато није лахко утврдити неку заједничку црту тог, рекао бих, списатељског обиља.
У погледу језика и стила, видљив је напор нашег аутора да се приближи својим узорима: Кикићу, Мурадбеговићу, Шувалићу у које се, нема сумње, угледао. Дубљом анализом појединих његових текстова могло би се јасно утврдити у којој су мјери споменути писци и њихова дјела били потицај, а у којој узор нашем аутору. Чињеница је да су ти утицаји постојали и да се могу препознати у Шехићевом стваралачком књижевном поступку.
|
Садик Шехић: Змај од Босне
|
|
Опсједнутост аутора хисториографијом, мање-више, дошла је до изражаја и у његовом приповједачком поступку. У тој прози напросто „пробија“ његово наглашено интересовање за хисторијске процесе у ширем и ужем завичају. Понекада су то врло успјешне умјетничке реконструкције прохујалих епоха у нашим малим срединама и малим животима, понекада су то незграпна препричавања голих хисторијских чињеница – што је свакако умањивало њихову умјетничку снагу. Колико је у свему томе Шехић књижевник, а колико хисториограф или једноставно хроничар занимљиво је питање на које се одговор може дати тек након озбиљнијег анализирања комплетног књижевног опуса овог аутора.
Друго велико подручје Шехићевог стваралачког опуса проширује се на хисториографију уопће, а књижевну хисторију посебно. И у једној и у другој области Шехић је створио врло значајно дјело.
У области хисториографије, највише се бавио истраживањем и изучавањем прошлости Градачца и његове околине, а посебно хисторијским ликом Хусејин-капетана Градашчевића, Змаја од Босне. Споменут ћу само три наслова: хронику „Градачац и његова околина“, хисторијску студију „Змај од Босне“, која је доживјела два издања и књигу „Сумбулушки записи Мула Врцаније“. Зашто сам између десетак његових хисторијских радова и књига одабрао баш ова три наслова? Зато што је Шехић у њима, још давно прије посљедњег рата, међу првима доказао и показао да Хусеин-капетан Градашчевић није био конзервативни босански кољеновић, који се борио против напредних реформи унутар Османског царства, па и Босанског вилајета, да би сачувао своје беговске привилегије (како нас је учила тадашња званична хисториографија), већ да се ту радило о много дубљим и озбиљнијим потицајима, те да је у тој хисторијској игри био много већи улог од беговских привилегија. Тај је улог била „бутум“ Босна и са њом Херцеговина, као домовина, као завичај.
Поред Градашчевића, у збирци докумената „Сумбулушки записи Мула Врцаније“, Шехић је скренуо пажњу на још један занимљив и до дана данашњег неправедно запостављен лик из бурне хисторије Босне и Херцеговине. Ријеч је о Хасанаги Пећком, легенди са љуте крајине, романтичној и контроверзној личности са границе два моћна царства, заштитнику сиротиње уз границу, љутом осветнику и одметнику који није бендао ни султана у Стамболу, а још мање везира у Травнику, бунџији због којег се у више наврата умало не побише два моћна царства. Из текстова Садика Шехића дознајемо да је Хасанага Пећки био уз Хусеин-капетана, да је задавао муке како султановим, тако и ћесаревим граничарима, да је био страх и трепет за силнике. Не знам зашто ни до данас тај романтични хисторијски лик није доживио своју литерарну обраду иако просто вапи да уђе у неки хисторијски роман или филм, али се надам да ће неком будућем талентованом романописцу или филмаџији, почетна подлога за такав један подухват бити књиге Садика Шехића из Градачца. У томе се и огледа њихова несумњива вриједност и значај.
У овом контексту спомеуо бих и његову најновију књигу „Ромски снови о крилатом коњу“, коју, по садржају, можемо сврстати као нешто између хисториографије, етнологије и књижевности.
О Садику Шехићу као књижевном хисторичару и његовим заслугама за утемељење и организовање „Кикићевих књижевних сусрета“ у Градачцу већ је нешто напријед речено.
Иако су прије двије-три године скинули Кикићево име са те манифестације, захваљујући њеном утемељитељу и дугогодишњем организатору Садику Шехићу, она ће остати овјековјечена у књизи „Доброта бивања“, коју је припремио и приредио наш аутор. Зато појава ове књиге има вишеструки значај. „Двадесет година, педантно пратећи манифестацију ’Књижевни сусрети Хасан Кикић’, Шехић је сакупио релевантне књижевно-критичке текстове, који анализирају и валоризују књижевно стваралаштво Хасана Кикића. Разноврсност представљених радова, те њихова инкорпорираност у опћу ризницу књижевне и културне баштине ових и ширих простора, помоћи ће нам да књижевно и животно дјело Хасана Кикића изнова ишчитамо, суштински му се приближимо и наклонимо се његовој људској и стваралачкој монументалности.“ (Алмир Залихић, Садик Шехић, Доброта бивања, монографија у поводу 20-те годишњице „Кикићевих сусрета“ 1974.-1998., Босанска ријеч, Вупертал (: Wuppertal) 1999., Грачанички гласник, бр. 8, Грачаница 1999., 111)
Садик Шехић је аутор великог броја текстова, разбацаних по разним листовима и часописима, који доносе занимљиве детаље о животу и стваралаштву неколико наших познатих књижевника, а посебно: Хасана Кикића, Мурата Шувалића и Ахмеда Мурадбеговића. Говорећи о томе, издвојио бих наслов само једне његове невелике, али врло вриједне књиге под насловом „Писма и записи“, без које би свако писање о тројици споменутих књижевника било непотпуно. „Њихова сачувана (и у овој књизи објављена н.а.) кореспонденција из тих времена, дирљиво је и прекрасно свједочанство о тешком животу, егзистенцијалној муци до патње која хоће и понизити и увриједити, али и доказ о њиховој блиставој духовној снази која је све то била у стању надвладати, па оплемењена, преко свега пријећи и продужити се, ево, и у данашњем дану, на начин до којега су изнимно држали.“ (Атиф Кујунџић, Бабова доброта бивања, Садик Шехић, Писма и записи, Тузла 2001., 98)
По вокацији и по свом образовању па ако хоћете и интересовању, Садик Шехић није књижевни хисторичар. Он је у те воде ушао захваљујући љубави и поштовању књижевног дјела неколико наших писаца, посебно оних које смо напријед навели. Ишчитавајући их, он је, напросто желио да о њима сазна „коју више“, па је зато марљиво, као хисторичар, почео копати по архивама (прво породичној оставштини свога оца, такође књижевника Хусеина Шехића) и другим „писмохранама“, откривајући нам непознате детаље из живота тих писаца. Зато се у неким својим текстовима о тим писцима Шехић и појављује више као новинар публициста, приређивач или сакупљач вриједних докумената и података, а мање као књижевни хисторичар, критичар, који је у стању пронађене документе подврћи детаљнијој критичкој анализи. То међутим, не умањује значај споменутих текстова – па макар они били понекад само пабирци, цртице, анегдоте или кратке, само на први поглед безвриједне поруке на поштанској дописници (из књиге „Писма и записи“, на примјер).
Након овог кратког прегледа и увида у стваралачки опус књижевника Садика Шехића, нисам сигуран јесмо ли успјели дати потпун одговор на питање квалитета и значаја његовог цјелокупног опуса. По квантитету обимно, а по квалитету (опћенито говорећи) неуједначено, његово дјело, у сваком случају, заслужује дубљу критичку анализу. Будући да се ради о тако обимном, а прилично расутом (по разним публикацијама у једном дугом временском периоду) дјелу, од велике користи био би селективан и на једном мјесту објављен критички избор његових књижевних и хисториографских радова које, засигурно, неће „потамнити вријеме“. Сигуран сам да ће „преживјети“ и надживјети свога аутора они радови у којима је било вишка стваралачке енергије (истинских емоција у књижевним, изворних докумената и чврстих аргумената у хисторијским и књижевно-хисторијским радовима), а мање патетике, импровизације, „натезања врљике“, пригодничарства и робовања хисторијском тренутку… У сваком случају, обимност тог списатељског опуса нуди и одређени квалитет.
|
|
Задња измјена: 2006-12-28
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|