Европска идеја би требала играти најбољу улогу моралног водича и пружити једнаку шансу свим људима. Европа је наш заједнички циљ, јер европске су вриједности: достојанство људског бића, неповредивост људског живота, право на образовање, слобода мишљења, говора и изражавања идеја и религија, уставна држава, сарадња за реализацију заједничког оквира, сматрање рада личним и друштвеним оквиром. Универзитет може и мора дати значајан допринос у поновном оживљавању ових идеја.
Наравно, главна брига нас одговорних за академску заједницу је образовање младих који похађају наше универзитете и то представља фундаменталну обавезу, јер ми морамо припремити европске грађане који су у могућности гледати на нове изазове с новим ставом, у комплексности нашег друштва.
Универзитет „Џемал Биједић“ у Мостару се уклапа у тај тренд афирмирајући промјене, посебно реформе које су тренутно врло актуелни тренд у Европи знан под именом Болоњски процес. Високо образовање у нашој средини почиње слиједити европска и универзална начела академизма у свим формама. Оно у сваком погледу прелази границе држава, оно постаје европско и универзално, глобално, свјетско.
И у томе контексту је и данашња церемонија. Додјела почасног доктората угледном европском грађанину свакако има и своју одређену поруку. Та је порука веома јасан сигнал који жели упутити наша академска заједница у циљу што јаче сарадње, а очигледно је да то чини академик Предраг Матвејевић.
Даме и господо,
Шта има природније од додјеле почасног доктората визионару – у граду који за себе каже да је град визионара и на Универзитету који носи име визионара.
Шта има природније од додјеле почасног доктората Предрагу Матвејевићу, човјеку који се као научник и књижевник надахнуо и који се као човјек остварио у људскости на дословно мостарском духу, на осебујном језику овога града, гдје је, уосталом, и рођен.
Један од сјајних људи, који по дјелу не припада само једној етничкој скупини, него и другима, човјек продорне мисли, снажних визија, плодоносних рјешења – које, у најблиставијим дионицама трају у својим битним, ољуђеним релацијама.
Онај који апсорбира својим дјелом препознатљиве, а набројане карактеристике, преображене у жива дјела и подигнута на универзалну разину – човјек је којему вријеме никада неће наудити и чије дјело има припадати сваком времену.
|