Посвећено мајци Сидики
Не заборављам
твоје топле руке
на мојој коси
миловања
што су се као слапови
слијевала
дуж мога живота
титрава свјетиљка
не угасла…
И тај осмијех
што отварао је врата
осунчане куће
нанизани снови
несрушени…
Не заборављам да
у твоме окриљу
угнијездила се вјечност…
Јутра без стрепње
дани без бола
и моје дуге, дуге молитве
посуте благим сјајем мјесечине
што тихо је допирала
из ноћи
јесени што су се извлачиле
из љепљивих киша
кише које су ме
одвлачиле у лед зиме
у вјетар…
Улазим лагахно у крлетку
коју ми намијенише
смијешим се стиснутих зуба
и пловим у сјећање…
Све што ми остаје
ткано је руком твоје љубави
што прекрива безимена пространства
као благослов у обиљу зала
као свјетионик на рубу подивљалог мора
као свитац у муклом, мрклом мраку…
Само ти знаш да
Вапим
на обалу изњедрити
ту утопљену наду
ту одбјеглу барку
тај уздисај…
|