На перону Три станице Упсале
чекам сигнал окренут ка Југу
док вријеме пролази, претвара у вјечност.
Тако ваљда хоће, таква ваљда јесте
моја сверијес левнадседе,
И моја шведска опора судба.
На перону Три са мном вјетар дежура
док возови долазе,
док возови пролазе.
И није, баш, пријатно што Левандине нема,
што нема моје одбјегле сјене,
моје вјечне наде.
Јер возови дођу,
Јер возови прођу.
Ти возови за југ.
Усамљен на перону и вјетар болно тужи
мој једини чувар без командне униформе.
Ни њему одавно није више јасно
што Левандине нема кад возови долазе,
кад возови пролазе.
Мом другару вјетру, ипак је лакше.
Он осаму на перону претвара у игру.
Ковитлав гања страницу за умрле
залуталог издања Уппсала Тиднинга,
Није му свеједно, мом хладном пратиоцу,
што вјечан у простору пропушта возове.
Ни Фирисон се не обазире, та чудна ријека,
што на перону Три нема Левандине
и
што вјетар гања страницу за умрле.
Само мене у срцу дубоко пробада
Што возови долазе,
Што возови одлазе
без мене и моје изгубљене Левандине.
Ти возови за југ
Ти возови за југ.
|