|
Добра вечер драги пријатељи и добро дошли у Француски културни центар у Мостару. Прије свега бих се хтио захвалити свом пријатељу Зорану јер ми је указао велику част и поштовање да управо ја отворим ову изложбу.
Као што већ знате вечерашња изложба има неке тематске везе с трешњама.
Трешње су одувијек мамиле човјека својим слатким плодовима, јер како другачије објаснити понашање дјеце која би се несмотрено верала по високом дрвећу у жељи да дохвате тај извор сласти, без обзира на опасности које су их вребале.
Дјеца су и иначе као што знате најбољи критичари јер су довољно неискварена да би могла искрено рећи све како у бити и јесте. Трешње су оцјењивала тако што су их у енормним количинама трпали у себе и на тај начин недвосмислено давали до знања да је њихов плод нешто чаробно.
Оне нису посебно скупе и већина нас си их може приуштити већ убране, али ипак највећу вриједност трешње имају управо онда када их беремо директно са гране.
Мало тко се од нас као дијете није запутио у туђи врт на брање, осим наравно ако није имао свој властити врт у којем би израстао у једног од изјелица.
Најслађи и најљепши плодови би се редовито налазили на самоме врху стабла па је била права вјештина домоћи их се.
Тако су чак и они највјештији понекад завршавали на тлу због жеље да досегну то благо окупано сунцем.
У народу тако постоји предаја како је трешња свој назив добила управо због тога јер се често знало дешавати да нетко падне са њеног стабла.
Услијед тог пада би се догодила треешња тијела у судару са земљом.
Тако су управо због те треешње људи то стабло прозвали треешњом.
С временом се измијенио нагласак и треешња се сада зове трешња.
Особно се вечерас, у овом простору, осјећам као дијете на трешњином стаблу, а све ове слике су као плодови које је Зоран марљиво и с пуно љубави узгајао како би нам омогућио да, иако није сезона трешања, ипак можемо уживати у њима и црпити сок из њих својим погледима.
Али морам јасно нагласити не и додирима, или у неком екстремнијем случају брању ових плодова са зида, што би заправо више личило на кидање трешњиних грана. Како сам разумио из разговора са Зораном у данима прије ове изложбе, њему више готово уопће није важно на каквој подлози ће стварати своје радове, јер његов циљ нису слике на платну или папиру већ слике по људима, тј. њиховим мислима, осјећајима и душама.
Све што је овдје изложено вечерас је само подлога с које се жељело пренијети низ идеја на публику те на тај начин оставити неки значајнији печат, или барем мали траг који би ви носили са задовољством.
У духу такве стваралачке филозофије, а будући да је тијело пребивалиште душе, покушао сам симболички на свом тијелу приказати како би изгледале те унутарње слике. Јер душа је свакако врхунска подлога на којој би сигурно сваки умјетник пожелио да ствара.
Сигуран сам да ће након ове изложбе моја као и ваше душе бити богатије за неку од Зоранових слика.
Заинтересирани ће касније моћи боље промотрити ову слику на моме тијелу, а ја ћу сада наставити са својим говором.
Искористио би ову прилику да се још једном захвалим аутору ове изложбе из разлога због којег сматрам да су управо трешње неправедно запостављен мотив како у локалној тако и цјелокупној умјетности.
Наиме Херцеговина је тко зна зашто, првенствено позната по сликама напуклих шипака, што је уствари један мрачан чин природне деструкције и раздора.
Иако тај призор у појединцу може побудити разнолика осјећања и тумачења, мене особно шипци асоцирају на напукнутост нашег друштва у цјелини као и напукнутост самих јединки чији се здрав разум просипа у облику црвених зрна остајући потпуно незаштићен, неискориштен, препуштен на милост и немилост грубог вањског свијета.
Баш због тога осјећам снажно ту неправду ради запостављања трешања.
Трешања које тако очито симболизирају љубав својим спајањем преко петељке која задржава плодове на окупу и допушта им да скупа расту и надограђују се. Управо као што би се и сваки човјек требао надограђивати у успоредном расту с другим човјеком.
Трешња нам на један веома јасан и једноставан начин поучно показује смисао свега.
Надам се како ће се овом изложбом барем дјеломично успоставити равнотежа воћа на умјетничкој сцени.
За крај рекао бих још само једно … трешња је живот!!!
|