|
Поштовани и драги господине Предсједниче,
Првој ријечи додао сам другу, мени дражу и садржајнију, коју сам везао уз ваше име и личност оног дана када сте првом предсједнику Републике, којој сте сада на челу, рекли одлучно не и тиме се одрекли свега што вам је до тог тренутка припадало као другом човјеку Хрватске. Дражи су вам били образ, чиста и мирна савјест те поштење, него ли успјешна каријера, почасти и бенефиције, што је, морам рећи, ријеткост међу политичарима. То народ, обични људи, у које убрајам и себе, воле и изузетно цијене, што се најбоље очитовало и на посљедњим изборима за предсједника Хрватске.
Тужан је и мучан повод који ме тјера да вам се обратим молбом да помогнете човјеку којему сте не баш давно додијелили изузетно вриједно одликовање Републике Хрватске, као што му је давних година Предсједник Републике Француске додијелио најпрестижније одликовање своје земље. Тиме сте дјеломично рехабилитирали у свијету познатог Предрага Матвејевића и донекле умањили одјек и посљедице три хица испаљена 1991. године у његово поштанско сандуче са додатном поруком „комунистички коњу“. Обје „поруке“ су кристално јасне па их не треба објашњавати. Њихова посљедица је не баш добровољни егзил Предрага Матвејевића, што је код старих Грка и Римљана било равно смртној казни!
И зато сам изненађен и шокиран пресудом опћинског суда у Загребу, која је Предрага Матвејевића прогласила кривим и осудила „увјетно на пет мјесеци у трајању од двије године“! Три пуцња из 1991. године могу се донекле оправдати ратним стањем и националном еуфоријом стварања самосталне државе, али данас, на почетку трећег миленија и пред вратима Уједињене Европе, Хрватска не може себи дозволити овакво неодговорно понашање било којег суда или суца у њој.
Јер овог пута то није више пуцањ у приватно поштанско сандуче, него смишљени атак на слободу говора, критичког мишљења и полемичког јавног разматрања питања од друштвеног, хисторијског, умјетничког и другог интереса. Ово је тренутак када треба рећи бобу боб, а попу поп и одређене ствари поставити на право мјесто, као што је учинила Њемачка, и не само она, након другог свјетског рата. Овим не заговарам, господине Предсједниче, никакву чистку нити прогањање појединаца, али се простим оком види да је оваквом пресудом осуђено јање, а задовољштину је добио вук! Преседан, који би највише могао да буде опасан и штетан за хрватски народ и дивну земљу којој сте већ други мандат на челу.
|
Лазар Дрљача: Стари мост, 1930.
|
|
Предрага Матвејевића познајем од гимназијских дана у Мостару – били смо сусједи и раја. Касније смо студирали и дипломирали на Романистици у Загребу. Он је докторирао на Сорбони, а ја магистрирао и докторирао на Свеучилишту у Загребу. До данас смо остали добри другови и колеге. Обома нам се сваки сусрет претвори у радост. Иако је постао свјетска величина, слава му није ударила у главу и није се покондирио нити дистанцирао од тзв. обичних људи, своје бивше раје, сусједа и колега. Зато нас и боли његова садашња незавидна и неизвјесна ситуација, за коју је „заслужан“ судија који није могао, а можда није хтио да схвати једну метафорички употријебљену ријеч новијег датума („талибан“) у наслову једног културолошки и историјски веома значајног полемичког чланка-путописа.
И умјесто да од своје домовине добије признање за пионирски покушај да, како сам рече, изазове критичаре у другим бившим републикама Југославије да својим пером покажу и разобличе своје „талибане“ (који су се, благо речено, понијели недостојно, распирујући националну и вјерску мржњу и нетрпељивост), у његовој домовини је, као контра-удар вашем одликовању, организиран процес који је намјерно трајао дуго и који је завршио тако да се из пресуде види шта чека сваког појединца који поде стопама, у Европи и свијету познатог и цијењеног, Предрага Матвејевића.
На контроверзни чланак судац је донио контроверзну пресуду у првој инстанци, на коју се поносни Мостарац и Хрват неће сигурно жалити. Знам га добро, а знам му и покојног оца, који у концентрационом логору у Њемачкој није био спреман на било какве уступке и нагодбе, па је због тога сносио консеквенце, а једна од њих је могла бити и смрт! Ако је по народној „Какав отац – такав син“, ја већ видим у хрватском затвору господина Матвејевића, а онда ће већ бити касно да се било шта учини. Судац је био сигуран да ће, након жалбе, у другој инстанци пресуда бити укинута, али „оптужени“, малтретиран у досадашњем дијелу процеса, нема намјеру да било коме дозволи да се то понови – радије ће отићи у затвор своје домовине, кад она тако хоће…
Знам, господине Предсједниче, као што и ви знате, да сваки грађанин треба и мора поштивати законе своје земље, као што је случај са мном, са вама, а онда и са Предрагом Матвејевићем. Међутим, из читања пресуде „за клевету и увреду“ (зато рекох да је контроверзна) очито је да оптужени није клеветао Милу Пешорду, јер је говорио истину, која на суду није побијена! Клевета није доказана! Зато се питам да ли је могуће било кога оклеветати – И с т и н о м!? Тужитељ се сигурно не био осјећао „увријеђеним“ нити би га ико јавно позвао на моралну одговорност, да није своје перо опоганио примјерице чланком „Посрбица гори од Србина“ (у Вечерњем листу, 28.08.1993.), у којем је показао да мрзи све што није хрватско и у стању је да осуди једино недјела која су почињена хрватском становништву, а она која су починили Хрвати другима за њега не постоје! И ту чињеницу судац је „једноставно“ игнорирао, па је тиме постао саучесником у неправди учињеној оптуженом Предрагу Матвејевић.
Уз захвалност за ваше стрпљење и у нади да ћете учинити све што је у вашој моћи да помогнете неосновано осуђеном Предрагу Матвејевићу, тренутачно најпознатијем и најцјењенијем интелектуалцу Хрватске и њеном најбољем културном амбасадору у Европи, срдачно вас поздравља
Др. Мирза Муштовић
редовни професор у пензији (и егзилу)
|
|
П.С. Овом писму из Лондона придружило се с одушевљењем веома много егзиланата (Срба, Хрвата, Бошњака, Јевреја из бивше Југославије) те Британаца, којима сам га предочио, захвални да сам их упознао са својом намјером да вам се обратим, и омогућио им, драги господине Предсједниче, да и они буду дио ове молбе вама, коју бих, да је било среће, више волио да нисам морао да напишем.
Лондон, 22.11.2005.
|
|
Напомена
Ово писмо објављујем обзиром да, након два мјесеца чекања, од Предсједника Хрватске, господина Стјепана Месића, нисам добио никакав одговор, иако је у заглављу мог писма била моја адреса у Лондону (за писмени одговор) и број мог телефона (за усмено обавјештење).
Можда је Предсједник имао разлоге или оправдање да одшути свој одговор, ово писмо ипак објављујем, зато што сам забринут за судбину свог пријатеља и диљем Европе познатог културног прегаоца и полемичара, мудрог и храброг Предрага Матвејевића, који је на самом почетку рата, који је повео С. Милошевић, имао петљу да од овога преко јавних гласила затражи да поднесе оставку, а мало касније исту поруку је јавно упутио и Ф. Туђману! Због тога је, и не само због тога, у Загребу и Хрватској постао персона но грата и морао да напусти свој дом и посао. Ни у туђини се није одрекао критике политика које су практицирале геноцид и етничко чишћење, с циљем стварања некакве велике Србије, односно Хрватске. Након непотпуног пораза таквих политика, за што је доказ и срамни процес у Загребу, П. Матвејевић је опет храбро и јавно, и без длаке на језику, „прозвао“ најистакнутије интелектуалце, а све друге позвао на одговорност (желећи тиме „присилити оне који су сијали мржњу да погну главе кад пролазе крај оних који су највише страдали, научити их да се стиде“, фебруара 2003.), зато што су у Србији, Хрватској и Босни и Херцеговини били врло грлати сијачи мржње и нетрпељивости према „другима“, чиме су у својој земљи и изван ње дали велики националистички и шовинистички „допринос“ политици етничког чишћења.
Умјесто да за такав пионирски подухват добије признање и да се за њим поведу интелектуалци других држава и народа на таквом политиком захваћеним просторима, Матвејевић је недавно у Загребу осуђен на пет мјесеци затвора због наводног деликта мишљења, који је давно брисан из закона у свим демократским земљама свијета!
То је разлог зашто се обраћам редакцији вашег цијењеног часописа, увјерен да ћете за ово писмо, које није само моје, наћи потребан простор и тако му омогућити да дође до јавности, на чему вам се захваљујем у своје име и много мојих истомишљеника, у које бих, након његовог објављивања, с радошћу и поносом убројао и вас.
Уз поновљену захвалност, срдачно вас поздравља
М. Муштовић, Лондон, 25. јануар 2006.
|
|
Задња измјена: 2006-07-16
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|