|
Све те задјевице настањују се у мојим борама и мојим зорама. Поново, црно платно разапињу дани и ноћи из звјерињих провалија. Занијемио гласник пробуђене душе свијета!
Неукусно је етикетирати, вријеђати и хватати за гушу наше „лидере“ који су ових дана у Бриселу и Вашингтону расправљали о уставним промјенама у Босни и Херцеговини. Али су превршили сваку мјеру. Ево што занемарују Дејтон и налазе му стотину махана, што се шегаче и спрдају с отмјеним господином Педијем Ешдауном – и једни и други и трећи ударају истом ћускијом у темеље босанскохерцеговачке државности и самобитности: оспоравају АВНОЈ и ЗАВНОБИХ, а ријеч ослобођење од фашистичких окупатора и домаћих издајника 1945. године – стављају под знаке навода!
О Свемилосни и Свемогући, молио бих те, ипак, да им ово не узимаш за отежавајућу околност на Судњем дану. Неуки су и недорасли да воде једну сеоску или приградску мјесну заједницу, а камоли једну земљу са хиљадугодишњом традицијом.
Тако, буде оно вријеме када се окопиле нељуди и када мајке крвавим млијеком дјецу доје. Буде рат, па онда мир. Буде срећа и рахатлук, а затим завлада куга и морија… Прођоше дани, године и деценије као мелодија кроз виолончело. Сада су на сцени неки нови ратови и мирови. Сви хоће да на затегнутом ужету чвор размрсују, али их, изгледа ни анђели ни вукови не чују.
Тако, често сретнем старог Мостарца, знанца из дјетињства и младости. Само се рукујемо. Он не прича. Ућутао га рат, два рата, три рата, невоље, шта ли. Али, неки дан проговори. Проговори болно, искидано и с напором:
… – Комшија, шта се ово збива, забога милога… окрен’о се дуњалук… Зар нама Босанцима и Херцеговцима морају Американци да кроје капу – рече и опет зашути, као заливен.
Шта одговорити добром старом човјеку!
– Мене више тишти твоја мала, јадна пензија, и још доста, доста ствари, незапосленост, разједињеност града, прљавштина, а – тренутно – понајвише ме тишти што су лопови, заправо нека организована банда крадљиваца и трговаца однијели готово све шахтове-сливнике с градских улица и сокака у које људи по ноћи и невидјелици, али и по дану упадају, ломе ребра, руке, ноге - додадох. И опет се руковасмо. Без ријечи и поздрава.
Помислих: човјек је у праву. Он је забринут за судбину свога града и своје земље, за Мостарце, Босанце и Херцеговце који, упркос свему, остају овдје гдје смо коријене пустили. Али, и поред свега што се дешава около нас, и у нама, он није обезнађен, нити је заклети песимиста. Он вјерује да је његов град, ма како да га устроје, вјечан, као што је сама љубав бесмртна.
Зато: ваља одбацити охолу свирепост и окренути се – не забораву – него праштању и вољењу, окренути се животу, данашњем и сутрашњем, животу нових генерација које ће превазићи ратне и поратне драме и трауме.
Без тога, нема селамета ни берићета: никада се нећемо приближити једни другим, нити ћемо завољети и осјетити својим све оно што се ствара и што је вијековима стварано на овим просторима. Идеолозима мржње, подјела и својатања није толико стало до свог народа, колико им је до таквог „свог“ у коме би они били у доминацији над другим и другачијим. Протагонисти националне самодопадљивости захтјевају монопол над свим и свачим. Из дана у дан, већ другу деценију ми постајемо све удаљенији једни од других, заборављајући да смо икада (ако смо, а јесмо) живјели сложно и заједно.
Добра дјела и племените иницијативе што су настајале или настају у било којем дијелу града и у земљи Херцеговини и Босни требало би да буду прихваћене у свакој средини. Подједнако… Овако више не иде. С ђаволом нема шале, сви заједно смо извргнути незапамћеном руглу. То је вјероватно хтио да поручи и мој ћутљиви комшија, и то на свој човјекољубиви начин, лишен горчине и старачког злопамћења.
Некада, у младости он бијаше у сваком погледу хармонична личност, да не кажем мостарски шерет, лиска, увијек насмијан, ведар и драг. Волио је живот и пјевао, а сада плаче због своје згажене земље и свог располућеног града.
Још увијек двограда, Доврага!
|