|
 Договорили смо се са Мостарцем Османом Гузином, телефоном још из Чикага, да се свакако нађемо у Вашингтону ДЦ. Боље речено да се, након толиких и толиких дописивања, и мејлова и телефонских разговора на линији Вашингтон – Чикаго, сусретнемо у његовом мјесту сталног становања. У граду Александрији, који је, заједно са Арлингтоном, саставни дио ткива америчке пријестонице Вашингтон ДЦ од које га дијели невидљива линија која се може наћи само на путним и географско-политичким мапама. Он мене зна из Мостара, по виђењу, ја се њега не сјећам никако.
Градитељ путева и библиофил
Осман ме је, приликом тих разговора, увијек молио да му пошаљем новина и књига. Каже још из младих дана скупља све што је написано а дође му до руку. Старе рукописе, часописе, књиге из историје и исламистике, слике и друге „папирнате“ материјале. Када је извршена агресија на Мостар све му је то пропало. Опљачкано, разбацано по смећу, спаљено… Осјећао се као да су му убили пола живота. Али стигавши у Америку и настанивши се са женом Сточанком Шерифом, рођеном Нурко и кћеркама Сибилом и Мајдом, у Вашингтону, почео је све испочетка и данас опет има дебеле наслаге тих материјала.
|
Омер Ватрић и Осман Гузина
|
|
Према договору нађосмо се са Османом. Ми Карабези и Ватрићеви, у ресторану Ивице Свалине и његове жене Амеле негдје на ивици Вашингтона и Александрије. Ту смо, наиме, били у посјети породици Емина и Санеле Чоходаревића, из Стоца. Он је дипломата – савјетник у босанскохерцеговачкој амбасади у САД, док му жена у кући одгаја дјецу.
Уз Ивичин ресторан постоји и трговачко одјељење крцато разним прехрамбеним робама и зачинима са простора бивше Југославије, понајвише из БиХ. Док ћаскамо уз праве турске кахве, мезећи укусне ћевапчиће, осјећамо се као код куће у завичају, јер такав је „завичајни амбијент“ тог локала.
– Цијели радни вијек провео сам у организацији „Херцеговина-путеви“ у лабораторији за испитивање материјала, прича своју историју Осман. Била је то модерна лабораторија за изналажење најбољих рјешења у изградњи и реконструкцији наших путева. Обишао сам, градећи путеве, сваки кутак Херцеговине, добар дио Босне и Хрватске, а понекад и друге дијелове бивше нам домовине екс Југославије. И друговао са људима разних националности и вјера, без икаквих проблема. Трајало је то све до оног тренутка када је уз зидине Сјеверног војног логора ЈНА у Мостару експлодирала цистерна у прољеће деведесет друге, што ме је затекло на кахви код Мује Кахримановића званог „Тровач“. Тада је, као и многим другим нашим суграђанима, почела наша одисеја, од Мостара преко избјеглиштва у Хрватску до Америке.
Осман, супруга и млађа кћерка Мајда издржали су тортуре на десној обали Мостара све до септембра 1994. година страхујући сваки дан за животе. Био је заточен извјесно вријеме и у концентрационом логору Хелиодром, на којем је својевремено планирао путну инфраструктуру. Затим су се уз помоћ комшије – Хрвата пребацили у Хрватску, били четири мјесеца у Омишу, одакле су на позив старије кћерке Сибиле, која је већ са мужем Суадом Омеровићем била у САД, одлетјели преко Атлантика у Вашингтон у јануару 1995. године.
– Овдје смо се добро снашли, наставља Осман своју избјегличку причу. Кћерке су завршиле колеџе. Старија Сибила и муж јој Суад који ради као рачуновођа на пошти имају сина Адина и кћерку Адну. Купили су кућу и живе без неких већих материјалних проблема. Млађа Мајда удала се – гле судбине – за Етиопљанина Сирак Тесфаја, с којим има сина Натаниела. Он није муслиман, али то нам не смета кад га је она изабрала. Гласам за етничко заједништво и разумијевање, јер то је људски. Њих обоје раде у авио-транспортној компанији СРЦ. Он је пилот и ускоро ће почети да управља авионима.
Османа и жену му Шерифу све више притишће питање: да ли се, сад кад стиже и старост, вратити у Мостар? Иако им је то највећа жеља ипак увијек ухвате себе у дилеми да ли ће их то задовољити. Јер кћерке, зетови и унучад су у Америци, дјеца су већ попримила амерички менталитет па се они не мисле враћати, а живот без њих биће празан и тужан. Због тога коначни одговор одгађају за неку неодређену будућност, па шта буде биће!
Кланица у Гетесбургу
Из Вашингтона возимо се, ведрог јулског јутра, у правцу сјеверозапада, до најпознатијег националног парка САД Гетесбурга у југозападном дијелу државе Пенсилванија који се не смије заобићи. Ту је у једном једином дану, 3. јула 1863. године, током неколико сати погинуло чак 17.000 бораца. А између 1. и 3. јула било је 50.000 жртава, што мртвих што тешко рањених и 5.000 искасапљених коња. Због тога је Гетесбург највећи свјетски споменик палим борцима када је ријеч о жртвама које су покошене у једној јединој бици. Кажу да је предсједник Линколн заплакао када је отварао спомен обелиск и Јужњацима и Сјеверњацима на узвишици гробља усред непрегледних гробова.
Гетесбург је нека врста америчког Косова поља. С тим што ратни судар двије војске није био између домаћих бранилаца и страних агресора. Ту су, у грађанском рату за вријеме предсједника Линколна, који је законски најзад укинуо ропство Црнаца, Американци Конфедерације Југа САД водили немилосрдне борбе са Американцима Уније Сјевера који су били против ропства.
|
Мира међу „класјем“ споменика у Гетесбургу
|
|
У једном објекту – музеју гледамо визуелна и слушамо звучна објашњења битке, док посматрамо, на подијуму замрачене сале, велику електронску макету подручја Гетесбурга на којој се приказује ток борби. Тог јулског дана Сјеверњаци су очекивали Јужњаке ушанчени на ониском брежуљку уз гробље, маскирани шумом. Нико од Сјеверњака није могао схватити зашто је иначе прослављени командант јужњачке армије генерал Роберт Ли наредио својим борцима да преко једне велике ливаде без дрвећа или било каквих других заклона крену према брежуљку начичканом борцима и артиљеријом Сјеверњака. Војници су ступали напријед носећи заставе јужњачке Конфедерације. Сјеверњаци су сачекали док им нису дошли на домет артиљерије и онда отворили убитачну ватру. Јужњаци су падали, али они преживјели ишли су све даље и даље. Газили су преко снопља лешева својих субораца. Дошавши близу бријега застали су. Онда, видјевши клање око себе, почели су узмак. То им је био крај. Сјеверњаци су их бјесомучно тукли топовима и пушкама а касније у трку гонили. Наредног јутра на пољани су се видјеле гомиле мртвих и рањених. Рањеници су болно јаукали, повријеђени коњи продорно њискали.
Обилазимо гробља која на сунцу, испод азура неба, на зеленим пољанама окићеним бјелинама крстова, дјелују некако свечано и као украс околиша. Умјесто жита на зеленим падинама бескрајно „класје“ спомен обиљежја. И крстова. На постољима и крстовима имена Енглеза, Нијемаца, Талијана, Ираца, Француза, Швеђана, Јужноамериканаца, људи испод нашег неба и свих других народа чији су дједови и очеви стигли у Нови свијет да би потражили своје срећне „америчке снове“. Али умјесто тога на тим пољанама уснили су вјечни смртни санак. Све младост са прага живота, између 17 и 25 година.
Све нас то неодољиво подсјећа на наша новија губилишта и гробља, односно мезарја, без ознака, у дубинама подземних јама и шкрипова. Шапћем у себи: Нека више никад не буде ни Гетесбурга, ни Сребреница!
Знам, остаће то само пуста жеља!
Као стари знанци
Од Гетесбурга возимо према сјеверу, средиштем валовите и шумовите државе Пенсилваније, право према Јутици, омањем граду у центру државе Њујорк. Ту нас очекују Ахмед Ћима Ћатовић и његова жена Марија звана Маја. Никад се раније нисмо с њима срели, али нам се чини да смо стари, прастари знанци. Јер посљедњих десет година ја и Ћима смо размијенили барем двије стотине писама на релацији Јутика – Чикаго. Почело је молбом једне Ћимине родице да му шаљем новина и књига, јер он је страствени заљубљеник лијепе литературе, воли да табири и новине, а у Јутици не може тога да нађе. Ја спаковах свакаквих новина и неколико белетристичких књига и написах поглавље о себи, Мостару и Чикагу. Тако је то почело.
Ја њему писмо, дугачко, пет до шест картица, он мени писмо, такође дугачко. Убрзо открих његов „тешки табијат“. Кад сам послао пето писмо, он мени узвраћа: „Ниси баш савјестан дописивач. Послао сам ти у прошлој пошиљци уз остало и дванаест питања, а ти одговорио само на седам, као да она остала, важнија од ових седам, нисам ни поменуо. Написах ти како за БиХ више нема наде, а ти мени узвраћаш: ’Кад престане нада престаје и живот.’ Пусти та мудровања, спусти се на тврдо тло реалности. У некада нашем Требињу познати требињски Војвода долазио ми је као ветеринару да му спасем краву. Мезили смо и пили заједно, рекло би се прави човјек. А кад на Требишњици загусти упитах га да ли могу остати у мом граду. Он зашкиљи лукаво и рече: Ћима, да сам на твом мјесту добро бих размислио. Видиш да су се ове придошлице са стране отели контроли, може бити свашта са муслиманима. И шта могох, спаковах мало ствари и са женом бјеж према Црној Гори…“
*
Паркирамо се негдје на западу Јутике, града од стотињак хиљада становника, испред двоспратне зграде у улици Fairwood. На прозору првог спрата видим просиједу главу човјека мојих година. Осмјехује се, маше руком, каже: „Здраво Мугда и Миро. Већ смо се забринули што касните.“ На вратима се појави жена средњих година, широко насмијана, шири руке, грли у љуби Миру. „Значи то сте ви, наши најдражи дописни пријатељи“ – рече с одушевљењем.
Онда сједамо за бијели, пластични округли сто иза двоспратног стана Ћатовића. Од стражњег излаза из зграде, који води на травнато двориште, издужила се ливадица широка једно четири метра. Од њеног руба пење се стрмина дугачка петнаестак метара, коју зауставља стража густиша високе шуме, у којој усред љета – био је почетак јула – чини се влада тама. Учини ми се да је то крај Америке, да иза тих набијених стабала и крошања постоји само шума, све до краја земљине кугле. На тој стрмини десетак издужених лијеха. У њима се зелене стабљике парадаиза, бамље, паприка, патлиџана, блитве, лука црвеног и бијелог, першуна и купуса – храштрике. То је Ћимино „америчко пољопривредно добро“. Са једне гране виси на дугачком конопцу минијатурна дрвена кућица у коју сваки час улијећу и из ње излијећу разнобојне птице. Одмах до ње искосила се према крошњама танка мотка висока седам-осам метара, на њој виси изнад земље корпица. Једна вјеверица се вере уз мотку, затим се пехливански спушта конопцем до корпице, узима у уста два-три љешника, брзо скаче на траву и одатле трк у заклон шуме. То је направио Ћима, да становници шуме имају шта јести, поготово за дебелих зимских сњегова, када долазе, гладне, све до врата. То је Ћимина хуманитарна помоћ животињама, којим се, као врстан требињски ветеринар, бавио цијели радни вијек.
|
Маја и Ћима
|
|
Размјењујемо ријечи оних који се „одавно познају“ али се први пут сусрећу. Ћима говори полако, натенане и тихо, понешто једва чујем па му примичем ухо. У вријеме док срчемо и пијуцкамо талијанску лозовачу постајемо сигурни да смо уистину стари знанци а од тог тренутка и присни пријатељи. Маја својим широким осмијехом и звонком приморском говорљивошћу заокружује тај људски колаж присности и непосредности.
Љубав на први поглед
„Маја ми је запела за око и одмах се уселила у моје срце чим сам је видио у Требињу када је стигла на излет из Дубровника, прије више од четири деценије. Упознали смо се и исти дан је рекла да ме бескрајно воли. Ја сам затим био чест путник од Требиња до Дубровника и натраг и убрзо јој предложио брак. Марија звана Маја рекла је мајци да воли једног Требињца, муслимана. Мати је малко одћутала и затим рекла с осмјехом: Ако се теби допада и нама је добар. Али требало је затим скршити отпор моје мајке и оца, који су били вјерници. Имао сам три брата, а два су већ била ожењени за, како то наш народ каже, иновјерке. Бојао сам се да их ја не докусурим. Ипак слегли су, не баш одушевљено, раменима. Убрзо након доласка у нашу породицу у Требињу постала је родитељима мила ко да им је кћи. Уклопила се сасвим у наше обичаје, уз приморске мезетлуке научила је справљати пите, бамљу, пирјане, баклаве и остало. Све до данас живимо срећно као два голуба. Добили смо два сина. Обојица су овдје с нама. Старији Амил ради са имигрантима, прозаиста је – да тако кажем. Млађи Дамир воли књижевност, хуманитарне науке, филм и остало што се може сврстати у поетику и студира у Њујорку. Иако смо истјерани из завичаја ипак смо, кад смо овако заједно, срећни.“
„Какве смо све страхоте преживјели у прве ратне дане!“ – наставља, намрачивши лице, Маја. „Видимо муслимани бјеже из Требиња, па и ми, као мијешани брак, кренусмо у непознато. Скрасили смо се код неких рођака у Рожају, Црна Гора. Одатле покушавамо преко Мађарске у иностранство, али Мађари нас не пуштају у њихову земљу, па се враћамо у Рожаје. Затим крећемо према румуњској граници, али враћа нас српска полиција због сњежних наноса. Неки су отишли до Улциња јер је речено да се одатле може лакше изаћи у свијет. Неке наше познанике четници су извукли из воза за Улцињ па им се ни данас не зна за траг. На крају смо се обрели у Скандинавији, у Данској, уз помоћ познаника и пријатеља којих је ипак било. Млађи син Дамир је био у Сарајевском паклу, млађи Амил у Њемачкој па је касније отишао у Америку, у Јутику, уз помоћ наших блиских рођака који су већ били овдје. Ужасно сам страховала за обојицу, али сви смо ипак преживјели. Овдје ја и Ћима имамо социјалне пензије и здравствено осигурање и није нам лоше. Највише желимо да се синови ожене, да стигну унуци, али некако се скањивају иако су већ у четвртој деценији живота. Али ваљда ће и то доћи…“
„Нису се бацили на ћаћу“ – шапће ми Ћима. „До тридесете, док нисам срео Мају, јурио сам жене као она вјеверица љешњаке.“
Башча иза куће полако урања у сумрак. Сунце се лијено спушта према западу претварајући се у све већу, разливену, пурпурно црвену куглу. Скањива се да зађе, као да му је лијепо с ове, америчке стране земљине кугле, баш изнад Јутике.
Осјећам како се између нас на једној страни и Ћиме и његове Маје на другој, успостављају све темељитији мостови разумијевања, блискости и драгости, оног што је најтврђи цемент велике ријечи која се зове пријатељство.
|
|
Задња измјена: 2006-01-04
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|