|
Ову, некад благодетну земљу обавија плашт лицемјерја и мржње. Мржња је авет чија чељуст гута све пред собом. Постоји бол од удараца, али и бол од ријечи. Свака болест боли. Највише болест од мржње. Запали смо у ропство нехуманости. У многим медијима траје пропаганда кретенизма. Одсвуда навире питање: да ли постојимо, да бисмо живјели, или живимо да бисмо се мрзили, уништавали. Доброту заслужују добри, а злоћу – зли.
Не бојте се пресуде. Све ће нас Милосник сврстати тамо гдје нам је мјесто. Успјех у животу човјек – био сиромах или богаташ – може постићи, тек, када у миру легне у своју постељу и себи каже: никог не мрзим, ником нисам дужан, радујем се својој, макар скромној срећи, своме рахатлуку; у коферу својих емоција, опет сам пронашао свој град, и заволио га; тако сам олакшао своје дане и своју савјест.
Овом су друштву потребни честити људи, атеисти, теисти и, још више вјерници, али прави вјерници, Бошњаци, Хрвати, Срби, Роми, а не они који сију лажне проповиједи. И заговарају стихију безвлашћа. Хаоса и лудила. Снага духа лежи у разумијевању, поштивању другог и другачијег, што ће помоћи да се поврати мир и спокојство, племенитост и достојанство које су тако брижно његовале генерације прије нас.
Докле ћемо мијешати појмове добра и зла. Има их којима срећа значи – чинити другом зло. И обрнуто.
По свом положају, Мостар је град близу Сунца. Не дозволимо да га воле и чувају само сањари. Ваља очистити, и просијати, сјеме љубави. Залити га нашим плаветнилом. Дуго, дуго смо га залијевали нашим сузама. Онда када су нам црни облаци и црни гавранови сакривали звијезде. Када је град крварио и, тако рећи, дисао на шкрге. Украли нам све што је било рођено, мостарско. Украли романтику давно похрањену негдје у миру и тишини мостарских авлија и башћа.
Друга правила игре сада важе.
Ако ти и није до смијеха, смијеши се, барем понекад. Угуши тугу. Друге не занима твоја бол. И данас, многи хоће – да те из загрљаја свјетлости баце у канџе мрака. Не дај се. Хрви се с врагом.
Овај мостописац покушава да пјесмом каже све шта га мучи. Али, не иде, цакани. Све је повјерио овом папиру и својој старој макињи, марке Унис, наранџасте боје. Он мора писати, мостовати и мостарити, па докле дур-дур.
Проблеми и недаће што прате и њег и његов, и ваш часопис, чине га отпорнијим, јачим.
А пјесници! Та самотничка и боемска створења, кроз стихове настоје да изразе своје стање безизлаза. У морално уврнутом и изврнутом свијету и немилосном времену званом 21. вијек, већина њих бива несхваћена, игнорисана, зато што су, можда, паметнији од многих других.
И овај би читач и записивач побјегао из ове, и овакве стварности, али нема куд! Све минуле године, преживљавали су и пјесма и он. Горко. Стална утјеха му је да град постоји, живи, дише и да му је његова пјесма – уточиште. До тог уточишта може само пјесма, не и аутор. Јер, аутор је смртан, пјесма бесмртна.
И ова скица за Слово дође као – пилула за умирење.
|