|
Драго Слипац овим рукописом коначно доказује најављено из претходних дјела постаје хроничар времена и простора уз бивање аналитичаром прошлих, али и садашњих времена која су само одсјај властитог учешћа у дешавањима без обзира да ли говоримо о сада или тада, овдје или тамо. Пред нама је прича о испреплетености живота и обичаја, испричана питко, разумљиво, питорескно, али и поучно:
„И оно, од те големе радничке колоније, неких километар – највише два понад ње, оштро одвојено традиционално насеље, са засеоцима Зека, Грубешића, Ивоша, Божића, Рака, Чобанаца, доима се напросто, као с најпиторескнијих разгледница. Кроз тај дискретно заклоњени перивој, зачудо, големог формата, његовом средином, односно доста влажном уском долином протиче, к’о суза, бистра Рибница, онкрај које, с лијеве и десне стране, дижу се гдјегдје стрме, а гдјегдје опет благе падине и заравни, с начичканим тим засеоцима, који углавном баве се сточарством и радом у шумским одјелима. За касних љетних мјесеци, све живо, од малених прваша, до старијих људи, одлази којекуда по тим шумским пространствима и пропланцима у бербу тона и тона црвене шумске малине, која, заједно с пустим гљивама, као и раније пристиглим шумским јагодама, напросто мами откупљиваче и особито, избирљиве потрошаче, па и по знаним европским средиштима, тог драгоцјеног шумског плода и блага. Ту је, понад колоније, и прекрасна Вилинска пећина, са знаним сталактитима, сталагмитима, која мами заљубљенике таквих чаролија, али и чека неке боље дане и времена, могућег уређења тог уистину драгоцјеног амфитеатра, с покојом терасастом двораном унутар њега. Све то, сав тај прелијепи саг, проткан путељцима, потоцима, поточићима и платицама, пругом, цестом, мањим и већим пропланцима, сувременим и традиционалним настамбама и стиловима, као реченим засеоцима, те оним унутар ужег шумског покрова, попут овећег језерца, Лазама, с обитељима Барешића, покојом шумарском и ловачком кућом, спелеолошко-планинарским домом, а у дубини и висини шуме, на Уложници, и бараком-страчаром за шумске раднике сјекаче, уоквиреном големим шумским пространствима, која настањују ниска и висока дивљач, понад којих сјеверно, на пријевоју Влашка раван и оних тзв. планинарских Травничких врата на извору Златана, је већ Враница и њено прекрасно ледничко Прокошко језеро, с ендемским тритоном-саламандером у њему, а западно, преко Згона, већ блиско, још кудикамо пространије, Ростово, с планинском љепотицом Павловицом онкрај њега, с грудвицама овећих села и заселака: Рата, Хаса, Језерца, Дахова, Врањеша, Брљака, Сеоне, Мирковића, Грича, Чумурана, Пиваћа, те и добро очуваним некрополама стећака и значајним сточним фондом – сам су појам љепоте и красоте, каква се може само пожељети.“
Драго Слипац је постао хроничарем Новог Травника, баш као што Виктор Дундовић то ради и најављује унутар својих прича о Бугојну и око њега. Но, код Слипца се већ суочавамо са начетом магијом испреплетености реалног и иреалног, претпостављеног и догођеног, чињеничног и маштовитог. Јер, питки описи људских психа и ликова су нам толико блиски-неоптерећени тим толико присутним „фалш мудровањима“ новокомпонованих писаца запетљаних (али и упетљаних) унутар сопствених ријечи прекомјерности и сувишности. Овдје смо суочени са неоптерећеношћу сулудом свакодневницом имена и презимена (претпостављате на шта мислим!) јер Драго најављује времена разумијевања и толеранције ничим условљеним. Чак и када пише о „највољенијем Вођи – Великом Магу“ (Јосипу Брозу, бре…), мистичношћу до-малог прста масонерији усмјереног и прстеном освјештеног, аутор као да са сјетом носталгично говори о временима успона и накана добру усмјерених, али… само наизглед, јер нас већ слиједећом сценом враћа у сурову реалност тога времена када су људи и због назнака акамоли и ријечи завршавали дубоко унутар затворских зидина нарушавајући мистику лажне једнакоправности, суживота и… братства и јединства.
Описујући људе и просторе, у другом дијелу рукописа, Слипац је већ „свој на своме“. Описујући аеромитинг (и оно око њега што се дешава) у Стојковићима код Новог Травника, подсјећа ме на, али и надграђује, ако ми дозволите, сценарио Абдулаха Сидрана из култног филма „Отац на службеном путу“ приказујући свеопћу фешту на том малом аеродрому као дио тадашњег колорита, колорита различитости усмјереног једнозначности простора, али и времена:
„Потом слиједи догађај дана – полијетање и сретно слијетање аероплана. Прво лете двокрилци и једнокрилци гдје на 2-3 километра висине изводе вратоломне бургије којима одушевљавају назочну публику. За њима потом иду о њих сајлама прикачене једрилице, које својим слободним летом нечујно, као и толики дјечји змајеви, изводе своју ролу у зрачном пространству. Како за њима кормиларе аматери то се покаткад деси да се „носом“ забоду у крошњу дебла, па и у земљу, без неких озбиљнијих посљедица по њихове управљаче. Након њих узлијећу аероплани и с примјерене висине избацују падобранце, које тамо-амо смуцају зрачне струје, да би напокон, рвајући се с њима, побједоносно слетјели на аеродром гдје им прискачу бројни радозналци. Иза њих опет су у зраку у релативно ниском лету соло аероплани. Али овог пута с другачијом улогом – испод аероплана, придржавајући се за котаче, је „слијепи путник“, који у пуном лету зракоплова изводи неких стотину враголија, од којих публици на аеродрому и на околним брдима застаје дах, суше се непца.
Но, све то још није и оно најважније. Слиједе добровољци, насумце одабрани из публике, који ће се окуражити сјести иза пилота и попут митског Пегаза, полетјети пут звијезда. Након неколико таквих летачких „мисија“ десило се право, дословце, невиђено чудо. И као права најава тог главног чуда, можда донекле понуканог тим претходним мањим, био је један неуобичајен лет. Аероплан је мирно стајао на травнатој писти. Из мноштва уоколо окупљених кибица одједном према њему кренуо је један млађи човјек, од главе до пете одјевен у народне ношње тог травничког краја. Настало је чудна комешање, додатно појачано кад је тај млади човјек, никог не питајући, ускочио у аероплан. Убрзо је једнокрилац, чији мотори су покренули у круг елису, снажно рулао, спремајући се за лет. Кад се с подешеном шасијом након петстотињак метара убрзаног хода по земљи коначно одлијепио од ледине и полетио висинама, публика је занијемила.“
И, наравно, он не може а не причати о појединачној и опћој срећи, појединачном и опћем хаосу – појединачној и опћој патњи успоређујући (с правом) митске ликове са ововременим особама испреплетевши стварно и митско, али на један, само њему својствен начин. И када се град суочи са сопственом голготом, он каже:
„Већ те прве ратне године, а сљедеће кудикамо више, многи, односно већина оних који нису тако отјерани, поготову они најзагриженији носталгичари, завршили су, и свој други „топли дом“ на неко вријеме нашли којекуда по БиХ расутим ратним логорима, гдје су испребијани, понижени, гладни, боси и голи мјесецима чамили, чекајући прије сигурну смрт неголи неку самарићанску самилосну руку, која би их избавила из тог пакла и безнађа. Идући трбухом за крухом за каквим-таквим уточиштем и топлим домом, а још више у потрази за изгубљеним рајем, као нека од мајке одбачена сирочад, стигли су на све стране свијета. И не зна се, кад би се и апотекарском вагом вагало, кому је теже – онима који су тако грубо протјерани из свог раја, или оних који су у њему остали, али овог пута с друкчијим предзнаком – пакла, који им је још увијек дебело за вратом. Они, до сржи костију, загрижени носталгичари свог драгог града младости у срцу средње Босне и простране Ханумино-Кешкине-Субашића долине, доимају се попут шачице од 300 јунака, знаних античких Спартанаца, алиас много стољећа касније смионих хрватских јунака на челу с баном Николом Зринским под Сигетом у борби с далеко надмоћнијим Османлијама – који су, до посљедњега, па и својим краљем Леонидом, положивши драгоцјене животе, надчовјечански и баш спартански бранили уски Термопилски тјеснац, односно своју древну Хеладу, на потезу Епир – Тесалија, од толиких тисућа, свим и свачим, оборужаних Перзијанаца, предвођених њиховим краљем Киром. Умјесто дотадашњег града среће, заједништва, љубави и напретка, ту је, задојен и ношен на крилима запјењеног ратног поклича, настао резерват и звјерињак препун опскурних сабласних сјена, у којем су се настанили и на неко вријеме царевали злосретна црна мржња, глад, биједа и злокобни косац, са својим инсигнијама. Али и смрад због које злослутна „црна дама“ већ увелико језди из своје далеке прапостојбине Индије, и већ куца на све капије тог готово окуженог града, на неки начин, опасаног којекаквом карантеном од остатка свијета.“
Шта још рећи? Једноставно, пред нама је рукопис већ литерарно изграђеног аутора, који, уз наговјештај питкости, већ најављује једнога новог Слипца, аутора најављених описа који вас, док их читате, снажно воде кроз дешавања унутар једног простора и времена. И веома умјешно, то морам признати, јер неријетко сам себе „ухватио“ како гледам причу док је читам а не читам док гледам ријечи благо разасуте у „Аеромитингу“ Драге Слипца. И то је знаковитост писца који нам пред ноге „баца“ документарно-прозну причу Ханумине долине, долине младости, сјете и радости али и оронулости, патње и туге. Али, c’est a la vie, драги читатељи.
Препоручујући ову књигу за тисак још нешто морам рећи а да не нарушим идилу истозначности аеромитинга животом опточеног – Ово је запис о нама тада, али и упозорење нама сада, јер присјетите се само, макар на тренутак, младости своје. Она је, баш као и код Драге, била невина и наивна, најављујући времена суноврата са којима смо се суочили а да нисмо ни били свјесни да долазе. И некада бјеше тако јер Ханумина долина новотравничког сна и није ништа друго до запис о земљи… Босни (али и Херцеговини)… надасве.
Бугојно, 06.03.2005. г.
|