|
 Ахмед Џувић-Џуво слика без претензија, али са страшћу. Он устрепти када види како се испод његове руке, док вуче кистом, намоченим у водену боју, рађају облици, згрудвани, са емотивним набојима, или разливени у магличасте форме лирских треперења. Све то чини без оптерећења, као да дан уграђује у њих формулирајући његов смисаони рељеф у оној ширини и у оном аспекту путем којега се успоставља динамички однос између самог човјековог трајања и временског протока који има своје дионице у одређеним дневним дионицама. Акварел је за њега мјера дневног проживљавања, издизања изнад равни индиферентности коју именујемо термином „свакидашњице“ у којој данашњи дан потпуно наликује претходном, и најављује исту пустошност за сутра. Он осјећа дамаре дана својим чулима, чулом вида прије свега, а затим ангажира или буди своје унутарње духовне енергије, транспонира их у емотивне набоје и лирска треперења и тако линију смјене дана и ноћи преображава у нешто што је знатно јаче за њега самога него што би то било у препуштању ономе што је, опет, сведено у крилатицу: „Нека хладна вода носи“.
|
Ахмед Џувић-Џуво: Водопад, акварел
|
|
Равнину живљења он преводи у ритмичке дионице доживљавања. Можда би се, за овакав начин преобликовања „свакодневља“ у динамизам сопственог живљења, могло рећи да Ахмед Џувић-Џуво слика из унутарње потребе, из тежње да докучи неке дубље смислове у човјековој егзистенцији у овоме свијету, или да природу учини метафором једне више животне осмишљености. Могуће је да се такви импулси крију у неким подсвјесним токовима његовим, у откривању неке исконске потребе човјекове да чини више него што то захтијевају његове анималне потребе, па ипак, основни порив који је уочљив у његовим акварелима јесте чињеница да он слика из задовољства! Задовољство није категорија која у себи садржи јачу кумулацију смисаоног, али ако се то задовољство преведе у оне аспекте у које га овај умјетник преводи – у емотивну игру и лирско треперење, онда оно поприма својеврсне одлике егзистенцијалног динамизма. Из тога слиједи друга карактеристика стварања Ахмеда Џувића – Џуве: он стваралачки чин прихвата као игру, игру пред оним што би се могло назвати „животна посусталост“ попут Аскиног плеса пред вуком или Шехерезадиних прича. Из оваквог става проистјече и карактерологија његових акварела, али прије тога изнесимо још један моменат који се може ишчитати у контексту његовог ликовног акта.
Ма којим се мотивом бавио у свом стваралачком заносу, овај умјетник слика само једну тему – ПРОСТОР. Простор је његов усуд: он га је искусио у два вида – у виду моделирања простора и у виду игре са његовом слободом. У аспект моделирања се укључује његова професионална оријентација архитекте, којом се почео бавити након окончаних студија Архитектонског факултета у Сарајеву 1960. године и постао, како је сам рекао у својој биографској скици, аутор „многих архитектонских пројеката, учесник и добитник више од 30 конкурса у земљи и иностранству“. Другом аспекту, ето, припадају његови акварели. Слобода простора у његовом безмјерју конгруира са његовом унутарњом слободом.
У раду на акварелима нема подавања било каквим задатостима, оно што доспијева до његове свијести преко разбуђених чула, транспонира се у ликовну форму, та форма ослобађа из себе енергију која се кондензира у импулс, њему се, безрезервно, подаје рука са кистом и, поново, тој енергији даје облик, облик у којем простор налази своје крајње ликовно исходиште. Стога Ахмед Џувић-Џуво не експериментира, не пропитује могућности говора акварела, он се не труди нити да изучава већ утврђене технике, везане за акварел и искушаване миленијима. Конфигурација простора, настала демијуршком снагом божанских сила, која се и манифестира као слобода простора, и унутарња слобода стварања амалгамирају се у јединствен чин, у оно што смо и назвали ИГРОМ. Има у свему томе и нечега несвјесног. Можда умјетник, иако опсједнут импулсима стваралачке игре, која га гони да стави папир испред себе, узме кичицу у руке и замочи њен врх у водени раствор боје, нема пуне свијести што ће услиједити послије. Уосталом, Игра не би била ни потпуна када се не би дао наслутити и удио несвјесног у свему томе, али несвјесно не води овог умјетника до тзв. аутоматизма, праћења само унутарњих процеса, јер би тиме био докинут простор, извориште његове инспирације. Несвјесно траје само магновени тренутак, док не утисне прву бојену пјегу у бјелини папира, када њу утисне, буде се асоцијације, асоцијације повезују све оно што је доспјело до његових чула, а потом и до свијести. Почиње се рађати слика, радост творачког, узбуђење.
|
Ахмед Џувић-Џуво: Два крова, акварел
|
|
А сада, да се вратимо карактерологији којом се одликује акварел Ахмеда Џувића-Џуве. Основна одлика очитује се у прозрачности бојеног пигмента којом обликује своју слику. Та прозрачност поприма различите фактуре. Понекад је она готово пастелна, да се испод ње може дослутити и сама текстура папира, понекад се, пак, згушњава до непрозирности. То су просторне формулације које се саме од себе намећу. С друге стране, он, најчешће, своју слику разрјешава у наглашеним хоризонталама, мада има слика када подиже линију хоризонтале до самог горњег руба папира. Структура бојене пјеге се понекад раствара у нешто паперјасто, али каткада поприма и грудвасту форму са наглашеним рубовима. Али, како год боје наносио на папир, он настоји очувати им унутарњи интензитет, тим интензитетом оличава своју унутарњу слобода, слободу да начини одмак од непосредно виђеног, не тражећи, по сваку цијену, онај локални тон којим би атрибуирао неки објекат на својој слици. Истовремено, истиче и интензитет сопственог доживљаја неког призора који, нагласимо то, не мора одговарати стварној структури виђеног, он га преформулира у зависности од управо те слободе доживљавања простора. Искориштени објекат на слици се не намеће својом сопственом енергијом, умјетник га усаглашава са својим доживљавањем простора. Он, дакле, не дескрибира, иако јесте, у најдословнијем смислу, сликар-пејсажиста, на његовим експонатима нећете моћи наћи мотив препознатљив из природе који обитава у искуству посматрача. Слика Ахмеда Џувића-Џуве стоји у асоцијативном односу са оним што су његова чула прихватила из реалног простора као своју информацију.
Сарајево, 19.5.2005.
|
|
Задња измјена: 2005-12-22
ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска
|
|