|
Утврдивши, без много проблема, да те вечери нема обавеза, генерал Мек је, као и много пута прије, Алфи понудио да вече и ноћ проведу заједно.
– Ако немаш ништа против?
– Наравно да немам – одвратила је она, не успијевајући, опет, изненадити саму себе таквим одговором.
– Одговара ли ти да људе пошаљем по тебе вечерас у осам.
– Да, у реду је.
У договорено вријеме, три бијела возила, с дрско уочљивим УН-ознакама, била су пред Алфиним планинским депадансом. Зимски мрак је бездушно уједао за лице, нос и очи, док је прелазила оних десетак клизавих корака од улаза у објекат до блиндираног возила, добро загријане унутрашњости, у коме је сједио униформисани возач. Оштар планински ваздух, није остављао ни мало простора за евентуалну илузију о томе да децембар може бити друкчији него што прописује календар. Па још босански…
Без проблема су, по обичају, прошли два контролна пункта – један на падини на излазу из романијске вароши, а други, десетак километара даље, на улазу у Сарајево.
Двадесет минута касније, конвој од три возила – борна кола напријед, блиндирани џип у средини и друго борно возило позади – обрели су се пред капијом резиденције команде УН-снага. Високи, чврсти армиранобетонски зид, густи снопови бодљикаве жице, бедем од врећа с пијеском и напола смрзнути и полуиспрепадани стражари – бијаше само дио уочљивог пејсажа, који је, и усред ноћи, морао пасти у очи у обилно освијетљеном крајолику. Представљало је то, уз остало, и неопходну противмјеру за заштиту од свакодневног и сваконоћног гранатирања, којем је Сарајево било жестоко изложено. А у оквиру којег је, почесто, понека граната знала залутати и у овај дио града, па опрљити и командну зграду УН-снага. Ваљда зато што су гранате биле доказано неписмене, па нису знале читати, нити бирати имена мета у које су биле усмјерене?
Опуштен, наузнак опружен на софи, у кошуљи и панталонама, с кућним папучама на ногама, генерал Мек је слаткохрано дочекао Алфу.
Срдачно јој је пришао, поздравио се интимно с њом, претходно извадивши из уста допола попушену кубу, предусретљиво јој помагавши да се раскомоти.
– Ух, ал’ је вруће овдје код тебе – примијети Алфа.
– Ах, шта ћеш, хани, свако од нас је сам себи најважнији – уз осмијех, топећи се од задовољства и вративши кубу у уста, одврати генерал. – Чуо сам, уосталом, да се код вас каже да је рат неком рат, а неком брат…
– Да, баш тако се каже – одговори Алфа, сједајући на софу.
– Јеси ли, као и обично, за виски? – упита генерал, приближивши се овећем собном шанку.
– Може.
Генерал Мек је полако, не скривајући задовољство и радост, ходао по големој дневној соби своје командантске резиденције. Укусно, чак луксузно намјештена, добро загријана и раскалашно освијетљена са сијасет свјетиљки, постављених у угловима, одавала је утисак смишљено скројене раскоши и потпуно одударала од спољног, паклено ратног стања. Херметички одвојена од вањског свијета и његовог ужаса, као да су та соба, све у њој, атмосфера, која је стварана, хтјели поручити како војници из свијета – а поготово један дрчни британски генерал – немају намјеру да се претјерано узбуђују, а камоли жртвују или ишта ризикују у овој балканској клаоници.
Хоће се рећи да су они били и те како свјесни своје улоге и задаће: дошли су овамо да помогну, али никако да ставе главу у торбу или, далеко било, да учине ишта више од онога што морају и за шта су више него добро плаћени.
Доносећи јој чашу с вискијем, у коме се немарно клатила коцка леда, генерал Мек се саге и овлаш пољуби Алфу у уста. Она му одговори. Такође овлашно и на исту адресу.
Недуго потом, униформисани посилни је догурао овећа колица с вечером. На њима су биле бројне ђаконије – од кавијара до фазана – које су, од почетка рата, на овим просторима биле једноставно незамисливе, спадајући у подручје мислених именица, о којима се нико одавно није усудио ни размишљати.
– Нека нас нико не смета! – наредио је генерал посилном, кад је, пошто је сервирао послужење, одлазио.
– Јес, сер – одврати војник и нечујно се удаљи.
– Изволи, послужи се – генерал понуди Алфу, вадећи из уста кубу, коју угаси у великој кристалној пепељари и, онда, одлучи да се баци на посао.
И те како се баци.
На овом мјесту, читаоцу треба љубазно пружити нека додатна, крајње корисна и неопходна објашњења.
Оно баци на посао, у овом случају има врло широко значење и комплексан смисао.
Први чин реченог бацања на посао, односио се на атак на оно што је било на пребогатој софри. А што је, уобичајеном рутинираношћу и усласт, нестајало у генераловим и Алфиним устима – брзином, обрнуто пропорционалном нивоу глади, немаштине, биједе и јада, који је владао на само стотињак метара од тог мјеста, у опкољеном, разрушеном и измученом Сарајеву. И, наравно, у највећем дијелу земљице Босне и Херцеговине, коју су генерал Мек и војници УН-а тако пажљиво, плански, смишљено и уз велике патње с кавијаром и фазанима, пазили и чували.
Други чин бацања на посао је, заправо, био међучин. Одигравао се у облику утапања у пажљиво одабрано француско вино током јела, а потом и уз коњак – такође француски – послије његовог окончања. Између посезања за пићем, обилног и темељитог, одвијао се конвенционални, дакле испразни дијалог између генерала Мека и Алфе. Толико испразан да би гледалац са стране, да је којим случајем (невидљив) том чину могао присуствовати, без проблема закључио да је све то, заправо, загријавање (предигра) за драмски врхунац који ће услиједити у трећем чину. Баш онако како то налажу елементарна правила сваке добре драме.
Коначно, трећи чин. Осим опетовања онога у вези са чим генерал и Алфа нису имали никаквих дилема, ни међусобних тајни – а што, још од тренутка кад су сишли с дрвета и крочили у пећинску фазу еволуције, мушкарац и жена несебично практикују и још несебичније упражњавају – овај пар дичних потомака оних створова што су, једног фаталног дана, одлучили да сиђу с гране, није, фактички, урадио ништа битно ново или новије, што би требало занимати и писца, а и читаоца ових редова. Драмски заплет је ишао својим уобичајеним током, с можда нешто више маште, него што је уобичајено, али – с истим циљем, односом снага и учешћем главних јунака.
Све до тренутка у коме је генерал Мек дошао у прилику да обогати свој лексички фонд, прошири знања и научи нешто ново о овој земљи. Или бар о неким репрезентативним примјерцима њених житеља, који су одлучили да се жртвују за општу, тачније – наглашено националну ствар.
Уз одговарајуће пригушено свјетло – сасвим разумљиво: драмска атмосфера нужно подразумијева и ту врсту ефеката – и уз тоталну раскомоћеност, која је означила сувишном иједну крпицу на људском тијелу, Алфа је, у једном тренутку, у жару борбе посегнула руком низ генералов стомак, па онда још ниже, да би промукло прошапутала:
– Ох, душо!
У том тренутку, њена рука је вјешто пронашла садржај, који је, у магновењу, генерал Мек, у брзопотезном превођењу на свој језик, идентификовао као душу. И мало збуњен рекао:
– Зар се то на вашем језику тако зове?
Алфа му није одговорила. Нити је из руке испуштала душу. Онда се сагела и одлучила да се на мало друкчији начин врло директно позабави душом…
За мање од двије године – а пошто се, у међувремену, оно с душом и њеном мултидисциплинарном, а обилном Алфином употребом редовно понављало и богато користило – генерал Мек је дошао до краја свог мандата. Два дана уочи одласка, дошао је са својим насљедником да се званично поздрави с људима у Влади. Видио се и с Алфом, обећавши јој, дискретно, да ће, прије дефинитивног одласка, још једно вече провести заједно.
Три дана касније, чекајући да је зовне, Алфа је окренула познати телефонски број. Јавио јој се непознати мушки (војни) глас. И рекао јој да је генерал Мек још прекјуче отишао. Заувијек.
Без поздрава?
Да, с опроштењем, без поздрава.
Непун мјесец касније, Алфа је почела осјећати јутарњу мучнину, тегобе у стомаку, патила је од несанице, брзо се умарала и знојила се.
Сва настојања да, преко неких веза, телефоном дође до генерала Мека, остала су без успјеха.
Само јој је пошло за руком да сазна да се он и његова душа, негдје у Британији, интензивно припремају за скори одлазак на нови задатак – у УН-мисију у немирном и опасном Источном Тимору.
|