|
Крећу се сјенке
неких нових лица,
и грију на овлаш дирнутој зраци.
Пролазе,
лелујају тихо
високе, дугоноге,
очврсле у споју,
настанка двоје.
Продужетак траже
са преосталим иним
без смијеха,
с надом
у рукама безжичних телефона
лелујају оне
по земљи инађији.
Стиснуте иду
зракама преломљеним,
са дипломама разним
из далеког свијета.
Капије мрака отварају
маске кланова скидају.
Из лелујања
кренуше,
усправне, високе,
у свјетлост дана
долазећег сунца,
земље прадједова
похаране инађије.
|