Попут мртвих, Фонд за издаваштво и накладништво Федерације БиХ, шути, глух и хладан. Ама, ни да кажу: сиктер! Чујем, дали су нашем најстаријем часопису за књижевност који издаје Друштво писаца БиХ, Живот, хајде, рецимо, најмање: 40.000,00 конвертибилних марака. Тако и треба. Живот нам треба, баш, као Живот. Али, зашто Мосту не дају ништа, мајко моја? Јесам ли ја изгубио разум, па ми часопис читају на свим континентима планете Земља, а они то не могу да схвате? Онда читам у новинама, дневним и озбиљним, један часопис, сасвим издвојен кантонално, недавно, национално и универзитетски организиран, из кантоналног буџета добио лијепе новце! Скоро, па 100.000,00 конвертибилних марака! Халал им вјера! Тако и треба! Знам тај кантон и његове културне и умјетничке потенцијале. Али, зашто Часопису за образовање и културу МОСТ у Мостару, не дају: ни пфенинга?
Прихватам: нека нисмо најбољи. Али, поуздано, нисмо ни најгори. Траже нас људи. Имамо одличну wеб сите. Нико и не слути у каквом сам уредничком јаду.
Знам ситуацију. Нити један од тих часописа не доспијева докле досегне и добаци Мост! За мене је то једина мјера. За њих, то, није ништа! Аферим. А на Редовној годишњој скупштини Друштва писаца Босне и Херцеговине, актуални предсједатељ, редатељ и списатељ Градимир Гојер, у Тешњу, 07. свибња/маја, анно Домини, 2005. рече: У току је агресија са Истока и са Запада према Босни и Херцеговини! И ми у оваквом Друштву писаца Босне и Херцеговине агресорима смо трн у оку, јер смо мулти… Хтједох добацит: И, поново руше Мост, Предсједниче! И Мост је мулти… – али , одустадох у задњи час. Јер: човјек је пуно урадио и шта ће му још и моји јади?!
Врпољим се тако и видим лица чланова Редакције, својих редовних сарадника, сјајних људи оданих Мосту, као очињем виду. Сјајно би било макар некима од њих, ама свакоме од њих – исплатити/послати барем стотињак конвертибилних марака. Некима само педесет. Некима, никад се нећу моћи одужити, јер, толико су учинили, да више: мјере нема.
О чему другом да мислим, кад на Редовној годишњој скупштини Друштва писаца Босне и Херцеговине коју одржавамо у Тешњу, говоримо о дигнитету писца, заштити ауторских права, издавачкој дјелатности, а ја гурам часопис који се појављује мјесечно. Часопис за културу и образовање МОСТ Мостар. Ој Мостару, мој Мостару… Новаца нема и готово. Сликај се Алија са својим Часописом. И ти, и његови аутори и читатељи на свим континентима Свијета.
Гура ме супруга и каже:
– Алија, Алија! Окрени се, болан! Нешто ружно сањаш! – Хоћу, хоћу! Кажем. Хвала ти. Можда ми помогне. Али, ружно је управо, ово што преживљавам.
Окренем се на другу страну и почнем читати спискове сарадника, абецедним редом, а има их, машаллах! Ухватило мене моје, па не пушћа, ево годинама. Вјеруј ми, пријатељу, ноћна мора далеко од мора. Дина ми, почиње ме и будног, усред дана хватат! Чим сам насамо! Па, све гледам: да будем у каквом друштву! А онда, сам се људима почнем јадат…
* * *
25. свибња/маја, анно Домини, 2005.
Атиф К.
|