|
Крајњу бесћутност и недостатак осјећаја за стварност показали су недавно посланици у парламентарним скупштинама разних нивоа и разина када су се почели бавити својим повлаштеним пензијама и мировинама. Многи гласачи који живе на ивици глади, многи умировљеници који су читав радни вијек потрошили да би данас живјели као просјаци који чекају садаку и милостињу, сада резигнирано дижу свој глас, а ускоро ће схватити да су гласајући за ове што су већ толико на власти, те слуте како је вријеме осигурати повлаштену пензију, дали легитимитет преварантима који ће своју превару извести до краја, тј. осигурати себе а с народом што буде. А народ и хрватски и бошњачки и српски није преварио нитко други него њихови представници. Наравно, сада ће њихови представници покушати с опробаним рецептом пребацити кривњу на оне друге или треће, ови други ће пребацити на прве и треће, а трећи ће пребацити на прве и друге. Онда ће биједа из сва три народа сви остали гледати што раде они други и заборавит ће пратити што раде њихови легитимно изабрани представници. Онда ће се њихови представници одрећи 10% плаће, а донијет ће одлуку о повлаштеним мировинама тј. пензијама и тако ће вук бити сит, а овце на броју али гладне, јадне и подложне свакој болести и епидемији јер новаца за превенцију неће бити, новаца за гријање школа неће бити итд. Ово је један лакрдијашки сценариј, али сви други нису битно различити те их нећемо наводити.
А ствар с мировинама и повлаштеним пензијама није нимало једноставна, врло је озбиљна и неће се ријешити сама од себе, односно неће се никако ријешити у кратком року и без жртава.
Сагледавајући садашње стање пензионих фондова сасвим је развидно да се постојећи начин осигуравања егзистенције за треће животно доба налази у ћорсокаку. У доба Бисмарка, који је успоставио овај сустав међугенерацијске солидарности било је седам запослених на једног умировљеника. Тај сустав био је једно од десет цивилизацијских чуда. Људи су тада просјечно радили до педесет осам година старости (почели су од петнаесте) а нису живјели дуже од 63 године. Данас се и дуже школују и дуже живе. Када је однос радно активних и издржаваних (умировљених) спао на разину испод 3:1 сви мировински фондови су дошли у кризу и овај сустав је тражио своју модификацију. Развијен је читав низ сустава штедње за старост, највише преко осигуравајућих друштава.
Будући је однос радно активних и умировљених у БиХ већ одавно пао испод 3:1 (ако би проматрали само пријављене онда је он близу односа 1:1) социјалне реформе морају хитно обухватити и сектор осигурања старости, тј. мора се кренути у реформу мировинског сустава. Но, умјесто да наши дични посланици преузму одговорност за садашње особе у трећој животној доби (своје родитеље) и размишљају како генерацијама које долазе (а и они су међу њима) осигурају извјеснију старост, они се баве тиме како себи осигурати сигурну старост и то што прије на рачун тог истог народа који им је дао ту свету и одговорну дужност, а с народом што буде. Сви су они умировљеницима обећавали боље мировине, а знали су врло добро да је то лаж, јер сватко тко каже да ће пензије бити боље тј. више тај лаже. Дапаче, свако тко се имало разумије у економију мора рећи да ће оне још дуго бити ниже, односно да ће спорије расти него плаће.
|