Будим је стиховима божанских рима,
Увек заносну и чудесно снену,
Опчињену јутарњим озарима
И на прагу дана – надом затечену!
Будим је и тако вајем
Божански лик тог трена,
Као да све чари јој дајем,
Док слутим да је свевремена!
Будим је – на обали мора,
Сред таласа – који пени…
Док над пучином – свиће зора
И нашу љубав свевремени!…
Будим је – на крају века,
Сред освита – бела дана,
Са заносом којим песника чека
Божански дивна, надом овенчана!…
Будим је стиховима божанских рима,
Увек заносну и чудесно снену,
Опчињену јутарњим озарима
И на прагу дана – надом заточену!
|