|
Лорд Ђорђ Гордон Бајрон
(: Lord George Gordon Byron; 1788-1824.)
Корача лијепа попут ноћи
Корача л’јепа попут ноћи
Пуне звијезда, без облака
Зрцале јој лице и очи
Све врхунце свјетла и мрака
Њежна свјетлост се из њих точи
Ни рајска није тако јака
Спусти се сјена, помрачи дан
И наруши немјерљив склад тај
Што краси сваки увојак вран
И њежно лицем просипа сјај
Гдје ведре мисли нашле су стан
Што диван је и чист као рај
Преко лица и чела њена
Тих, ал’ побједнички, се слива
Осм’јех и боја ужарена
Што доброту жића јој скрива
И мисао успокојена,
Срце што чисту љубав снива
* * *
Љубав и смрт
Гледах те кад је душман у своме насртању
био нам сасвим близу, спреман да раздвоји нас.
Љубав ме према теби, у том безнадном стању,
потакнула на борбу за слободу и спас.
Гледах те када прамцем ударисмо о стијену
и све бијаше страшно – бура тргала једра.
Уз себе тад те привих рањену, уплашену;
покров ти моје руке, одар моја њедра.
Гледах те кад је болест зацаклила ти очи –
– док си у мукама била дијелих твоју коб.
Сморен тим призором знадох преживјет’ нећу моћи
ако због грознице тешке млада паднеш у гроб.
Када се земљотрес збио, природа и људи сви
тетураху као п’јанац, посвуда бјеше лом.
Ко ми је у том свему био најважнији? Ти.
Чијем животу тада подредих свој живот? Твом.
И кад су тешке муке лишавале ме даха,
а коначна ми мисао угасити се хтјела,
теби, о само теби и поред смртног страха
тежила ми је душа више него је смјела.
А ти ме не волиш, опет, и поред свега тога.
И никад нећеш јер вољет’ не може се тек тако
Не желим да те кривим – мени је дато од Бога
да и даље те љубим залудно, блудно, јако.
* * *
Перси Биш Шели
(: Percy Bysshe Shelley; 1792–1822.)
Индијска серенада
Пренух се из сна о теби,
првог сна у благој ноћи,
кад вјетрови тихо шапћу
и звијезда сјај се точи.
Пренух се из сна о теби
и тад дух корака мојих
одведе ме ко зна како
под прозоре соба твојих.
Лутајући вјетри блиједе,
кроз маглу тек тихо цвиле,
мирис чампака се губи
као у сну мисли миле.
Славујева тужбалица
на срдашцу њему мрије –
– тако љубав према теби
у себи мој конац крије.
Подигни ме сад из траве –
ја умирем, гинем, венем;
спусти цјелов као кишу
с љубављу на усне, зјене.
Лице ми је хладно, блиједо;
срце брзо, гласно бије;
прије него што се сломи
нека уз тебе се свије.
|