|
Напримјер, уопће не знам нити једнога Бошњака који се неће, не без поноса, осмјехнути на помињање епских јунака: Мује Хрњице и брата му гојеног Халила, Тале Личанина или Будалине Тала, Тала од Орашца са дреновом топузином у коју је заковано дванаест хиљада ексера, Мустајбега Личког и његових писама... Али, признајем, уопће не разумијем: како их гледати као позитивне ликове кад су непрекидно пили вино и пиво – а то је харам. Очигледно, и неријетко, из пуке обијести – ишли су и нападали људе и пљачкали њихова имања, гледали себи ћара и шићара, отимали им сестре и жене, богами: служили се прљавштинама најгоре врсте и лукавостима које им не могу служити на част, изазивали ратове и сукобе, остављали иза себе мртве и ожалошћене, опустошене и спаљене куће, имања и насеља... али, онда, у невјеројатном тренутку и на невјеројатан начин постајали прави витезови! Све то, невјеројатно је до мјере, на којој се намеће питање: како да то народ гледа као своје благо, изузев ако то није тек епски баланс трагедије коју су/смо сви преживљавали на овоме простору?!
* * *
Ех, онда, онда се та епика као основа али и потка наше свеколике традиције јави и као умјетничка инспирација и дође у драме, приче, филмове или на слике, нпр. Хусније Топића. И ми видимо, лијепе коње и стасите јунаке, бијеле куле и свијетло оружје, пред нама су актери о којима знамо, а у нама се размотавају и одмотавају приче и догађаји и ми смо као опијени њиховом славом и јунаштвом, мада није једноставно разабрати о чему је ријеч.
* * *
Зато нам се и чини, да је умјетност простор/вријеме у којем је могуће приказати неке ствари и на други начин, јер су дуго и споро ферментирале у најразличитијим варијацијама нашега виђења и доживљаја свијета, сопствених живота и прошлости, и сада деривирају у ништа мање прихватљиву и опојну слику о нама самима. У једном тренутку, они су морали да се тек по кратком поступку освете за учињену неправду, а сада када је све то тако далеко, могу доћи и да нам се допадну као они који су нам чували јуначки образ и епску свијест о нама, обезбјеђујући нам тако за опстанак неопходан значај и значење.
У самој епици, занимљиво је њихово јунаштво, које се догађа након дугог и упорног љенчарења и опијања вином и пивом. Нико од њих не сије раж, јечам, пшеницу бјелицу, чак ни кукуруз, ни кромпир, ни репу... Они су само јунаци. То је њихова судбина. Како су могли тако пијани ишта чинити осим ваљати се као прасци и мучити своје славне коње?! Мени је давно изгледало, како је лик Будалине Тале – Тале Личанина, или Тале од Орашца – што звучи поприлично племићки, управо, као створен, да топузином освјешћује пијане кабадахије у најразличитијим приликама, а нашу епску традицију своди на мјеру стварнога и наше глупости, те ту епику у суштини докида као виђење и поглед унатраг изузев као куриозум. Међутим, познајем човјека који је магистрирао на епском лику Тала Личанина као на некој циркусантској и вашерској појави за исмијавање у току феште и карневала, који понегдје зову и кирбај, или панађур... јер, наши су јунаци неријетко доспијевали и пријеко... Морам записати, не покушавам се шалити са озбиљним стварима нити подсмијевати епици и традицији. Чудо је то испред којега се не умијем начудити...
* * *
Дакле, од оних сам који су свјесни како дугују и епским јунацима и Хуснији Топићу за слике на којима је, за мене: цијела та епска заврзлама ријешена естетским средствима и на сликарски начин. Наши јунаци су лијепи и стасити. Њихови коњи – дорати, ђогати, малини, мркови, шарини, бедевије разно-разне, прекрасни су, мада ме непрекидно некаква сумњичавост изједа како је то све могуће: коње треба хранити и тимарити, одијела и кошуље прати и пресвлачити, а сјајно оружје чистити, а они само пију ли пију док се поднапију и тек пијани одлучују кренути у те своје походе и бојеве, а од силна иметка и имања, мајке им у бијелим кулама пеку танке брашњенице за пут и они одлазе ратовати и побјеђивати једући те своје лепине док данима и данима путују...
Е, јест нам та епика нереална, што јест – јест! Па, скоро, немогућа и неодржива! Или, уистину, ваља признати: Није то било лахко, људи моји! Напротив! Мада, и наука ће признат, епска слика Хрњица, Тала Личанина и Мустајбега Личког – стварнија је од слике повијесних токова коју је наука именом хисторија стварала! Зашто? Зато што је епску слику као колективно умјетничко дјело на своју потребу, слику и прилику стварао цијели један народ! А повијест, хисторију, писала тек група, обавезно идеологизираних, политички опредијељених научника на страни побједника! Мартин Хајдегер и повелика група научника дају заправо епици, више него хисторији! Ех, сад, ако је та слика мало труњава, није хрђаво о томе размишљати и разговарати...
То је мјесто, на којем увиђамо да је и људски и сликарски, дакле хуманистички и умјетнички – сликар Хуснија Топић сасвим управу. Он се, спрам епских ликова односи као спрам дијела традиције коју баштинимо и која свједочи о нашем континитету до у овај час, а на његовим сликама дефинитвно и до Судњега дана. Хуснија Топић је виталистички, животно дакле и умјетнички заокупљен епским ликовима и њиховим умјетничким транспоновањем од догађања епске пјесме до своје слике – која се догађа сада.
У том сложеном процесу, сликар Хуснија Топић, дијелом се понаша као колективни умјетник – тј. као сам народ који је те ликове стварао у епској пјесми. Тај однос је дијелом, аутистичан. Хуснија Топић као творац – као сликар тих ликова, користи тзв. творачко свјетло које обасјава и тако: изолира – само оно што он као сликар види. Разумије се, одсуство свјетла је у истој функцији: оно што се не види то је дубока тмица, то су патина, мемла и плијесан које нападају папир, час жуто-смеђе, час зелене боје, папир је погужван и тек овлаш исправљен, као храпавим дланом на кољену, писмо се на том папиру више не види, а можда је управо то парче било испод руке и пера Мустајбега Личког који од Хрњица тражи помоћ! Но, изгужваност папира је текстура слике која подсјећа на рељеф Босне, на њезине стазе и богазе, брда и планине, клисуре и пропланке... То су ствари које је Хуснија Топић рјешава сликарски изванредно, успјешно и квалитетно.
|