|
У мноштву тема које је током свог сликарског зрења и стварања Зец елаборирао: мртве природе, пејсажи, фигуралне композиције, ентеријери, заправо није било теме којом се овај аутор није бавио. Ваљда је то доказ и далеки одсјај атмосфере из које је поникао, ваљда су то они незаобилазни и разложни утицаји сарајевске ликовне климе у којој се Сафет Зец као млад формирао и у којој су дјеловали врсни ствараоци али и посебни ликовни педагози. Засигурно да је то таленат али и необична енергија, марљивост и упорност, која га не напушта у његовим засигурно најблиставијим и досад најплоднијим годинама. Сафет Зец је у природу свог умјетничког бића унио битне карактеристике ствараоца, за данашње вријеме ријетко образованог аутора. Он поштује традицију, он је увијек између два основна постулата, између телме и поесиса, он има слуха за ововремена врло жива умјетничка превирања у свијету ликовне умјетности, али он не напушта свој стваралачки кредо, јер би тиме изневјерио природу свог опредјељења, оно што сада ради, а тиме и самога себе.
Пред нашим очима су остварења настала у посљедњој деценији прошлог стољећа незаобилазно инспирисана једном великом, планетарном трагедијом, која се десила поткрај тог стољећа, инспирисана најпотреснијом и најбезумнијом људском калваријом Сребреницом, тој великој сузи на старом, безобзирном лицу старе курве Европе.
Гледајући листове Сафета Зеца, то су заправо драгоцјени али стравични записи о једном времену људске деструкције. На њима је Зец унио стравичност, огромност и бесмисао једног зла, зла рата, ватре крви и меса, зла помрачености људског ума. Одлазе наше нене, мајке, браћа, дјеца, синови, одлази једна мужевна популација са завежљајима, одлазе прогнани са својих огњишта збуњени тим прогоном, одлазе увријеђени и понижени, одлазе згрчених лица до бола, побијеђени и повријеђени злом, тражећи своју наду, спас, избављење. Делакроа (: Delacroix) је сликао „Покољ на Хиосу“, Бројгел је фантазмагорично осликао „Покољ бетлехемске дјеце“, Гоја је сликао инквизицију изражавајући тиме своје људско, али и умјетничко стајалиште.
Циклусом „Руке на лицу“, слободно бих га назвао „Покољ – Аргентариум“, Сафет Зец је једну велику трагедију свога народа у срцу Европе преточио у непоновљив ликовни дневник, који је уједно и опомена, али у ликовном погледу своју стваралачку мисао довео је до крајњих граница личне ликовне поетике. У естетском погледу на индивидуалном ликовном плану Зец је заправо кроз своје дјело на најоригиналнији начин исказао похвалу руци, том стваралачком елементу људске природе.
Своју ликовну идеју извео је до краја потврђујући се у овом времену, у којем је дошло до лупања старих таблица вриједности, као стваралац неоренесансног типа.
По менталном склопу своје људске и умјетничке природе, по енергији која избија из природе његовог талента Сафет Зец је заправо сликар – мајстор „пар екселанс“ (: par exellance).
|