|
Откривам те у мирису
одлазећег љета,
у стиху једном давно
написаном,
у погледу сненог ока,
у шутњи времена
будућег,
у удару грома,
тој свијетлећој реклами
умишљеног неба
што маше звјездицама
испред нашег носа.
Откривам те у
наговјештајима вране
која нема слуха да се чује,
у повијању траве,
у киши што голица асфалт
па се и сама смије,
у слутњама помахниталог мозга,
ваљда паметни и не пишу пјесме.
Откривам те сирову и сурову,
Опору и слатку,
јер си моја и разумијеш
ту двојност бића,
та лица што измигоље
па се опет врате
испод коже,
не дам да се смијеш,
смијех остављам другима,
туге се и онако дуже памте.
|